Насловна ТЕМЕ ЛЕКОВИТО И ЗАЧИНСКО БИЉЕ У ЈУЛУ ЛИВАДЕ ЗАМИРИШУ НА МЕД ИЗ ЖУТИХ ЦВЕТОВА

У ЈУЛУ ЛИВАДЕ ЗАМИРИШУ НА МЕД ИЗ ЖУТИХ ЦВЕТОВА

Лековита и мирисна лепота ивањског цвећа

87
Foto: Shutterstock

Ивањско цвеће познато је и по именима броћац, иван-цвет, иванова трава, сириште, сириштица, жуто ивањско цвеће, госпин простирач, госпина стеља и јованова травица.

Ивањдан симболизују венчићи од иванове траве које су ливаде и ободи шума препуни почетком јула, у њу се уплету хајдучка трава, мајчина душица, вртика и бели лук, и све се увеже црвеним кончићем. Од црвене боје беже зле силе, лук чува од сваког ђавола, а вртика је у венчићу, да би се новац вртео у кући.

Када се ливаде и пољане претпланинских брда зажуте почетком јула, значи да је процветало ивањско цвеће, али и да је сунце у пуном сјају. Осим што ово цвеће мирише божанствено, а неке од легенди кажу да је то стога што је на њега легла трудна Богородица, па мирише на мед, оно је и лековито. У њему су спојене лепота и лековите моћи.

Народна књижевност познаје ивањске песме, као обредне, којима се прославља летња дугодневица. Песме су у суштини прате паганске обичаје, па се за Ивањдан, 7. јула, често пале ватре, котрља точак и плету венци који симболишу сунце у пуном сјају.

На Ивањдан сунце сија најјачом снагом, отварају се небо и земља, проговарају биљке. Верује се да је Ивањдан толико велики празник да се сунце три пута заустави тог дана. Симболизују га венчићи од иванове, односно јованове траве, које  су ливаде и ободи шума препуни почетком јула. Сматра се и девојачким празником, јер су многобројна веровања везана за њихову будућност.

Свети Јован Претеча, у народу познатији као Ивањдан, кога Српска православна црква празнује 7. јула, био је познат и као травар, јер је живео скромно и хранио се оним што је налазио у природи. Због тога се у знак поштовања према његовом скромном животу излази на ливаде, беру травке и цвеће и плету се венчићи.

Венчић као чувар од сваког зла

Традиција налаже да се на Ивањдан беру биљке и црвеним концем уплићу у венчиће уз песму. Осим ивањског цвећа, беру се бела  и жута хајдучица, звончићи, смиље, кантарион, различак, трава ива, подубица, пуцавац. Први венчић који се уплете носи се на глави, а остали венчићи плету се за кућу и каче изнад улазних врата, да заштите укућане својом енергијом.

По  народном предању, први биљобери и добри познаваоци биља биле су виле, девојке  златне косе, обучене у дуге беле хаљине. Волеле су да плешу на ливади у ноћи пуног месеца, с косамам уплетеним у ливадско цвеће.

За Ивањдан кажу и да је девојачки празник јер све младе жене претходно вече у многим крајевима наше земље пале ивањске ватре, беру цвеће и траве, певају и плету венце и разилазе се тек у рану зору. Венци од ивањског цвећа подсећају младе на то да размишљају о венчању. Девојке у неким крајевима стављају и црвену ружу у венчић. А, у Гружи палиле су некада предвече живу ватру или крес и целу ноћ су играле и певале с венчићима на глави. Разилазиле су се тек у рану зору, а свака је носила угарак из ватре. Кад стигне кући, исплетен венац би стављала на врх капије. Слично се радило и у чачанским селима.

You need to login to view the rest of the content. Please . Not a Member? Join Us