NOVI ŽIVOT PLANINSKIH ČOBANSKIH KONAČIŠTA
Kažu da nema lepšeg sna nego u kućeru, na planinskom proplanku, pa još kada vas u zoru budi cvrkut ptica. Bar po jedan kućer nekada je imalo svako seosko domaćinstvo. Gorštaci koji su u njima spavali kraj svojih stada, rado ih se sećaju. U vrletima jugozapadne Srbije, danas ih je međutim svega nekoliko, novije su gradnje, većih dimenzija i komforniji nego tradicionalni, i svi su deo ponude u etno-turizmu. Turisti koji jednom u njima konače, uvek im se vraćaju.
Kućeri su, za neupućene, male, pokretne, planinske kuće u obliku šatora, obično od čamove građe. Skromnih dimenzija, predviđeni za konačište čobana, a gorštaci su ih koristili i za odmor tokom poljskih radova.
Ništa ne krepi kao čamovina
– Ne zna se da li je lepše spavati u kućeru dok napolju greje sunce ili kada kiša tuče po krovu. Okolo mir i tišina, čuju se samo ptice i blejanje ovaca. Milina božija – priča Milanko Popović (85) iz Božetića kod Nove Varoši.
Dok je mogao u njivu, Milanko je uvek oko podneva, kada pripekne sunce, odlagao motiku u brazdi i sklanjao se u kućer da odmori.
– Ništa ne krepi tako kao čamovina, pa se čovek i nakon kratke dremke u kućeru oseća čio i vedar – kaže starina.
I kasnije kada je, zbog starosti, njive i livade dao u zakup, Milanko je uvek na okućnici imao po jedan kućer. Sve do nedavno, kada je poslednji, koji je napravio svojom rukom, prodao jednom ugostitelju u kanjonu Uvca za smeštaj turista.
Milankov kućer, sagrađen na volovskim kolima, pune četiri godine je stajao na ćuviku iznad porodične kuće, i mada je imao točkove za sve to vreme nikuda nije pomeran. Za razliku od nekadašnjih koji su bili oskudno opremljeni, ovaj je bio uređen. U par kvadrata stali su predsoblje i soba sa dušekom za francuski ležaj. Imao je i osvetljenje, i priključak za radio aparat i televizor.
Pravio sam ga pod stare dane, isključivo za odmor, za mene i moju Olgu, ali sam odustao od prvobitne ideje da ga seljakam traktorom po planinskim proplancima. Stigle nas godine, pa smo sve teže i ređe izlazili uz brdo do kućera. Zbog toga sam ga i prodao. Imalo je dosta zainteresovanih, najviše među vlasnicima turističkih objekata – kaže Milanko, koji je do penzionisanja radio kao veterinarski tehničar u zadružnoj ambulanti.
Ali, nema više stada ni čobana
Nekadašnji kućeri građeni su najčešće na dva zaobljena brvna, kao sanke, radi lakšeg transporta po letnjim staništima stada i čobana. Krov im je bio od luba – kore drveta i počinjao je od zemlje, a pod od dasaka.
Kao devojka sam kod mojih u Radišićima iznad manastira Dubnice često spavala u kućeru kraj tora, jer toliko je bilo vukova da nismo smeli da ostavimo same ovce. Spavalo se na slami i ponjavi i nismo se žalili. Ovi današnji kućeri imaju svu zgodu, ali više nema ni stada ni čobana – kaže Milankova supruga Olga (80).
Gašenjem ognjišta zbog seobe seoskog stanovništva u gradove iskopnela su i bela stada na planinskim pašnjacima, pa umesto čobana, u malobrojnim kućerima danas spavaju turisti. U Etno domaćinstvu „Šaponjić“ u Radijevićima, kućeri su deo turističke ponude. Imaju ih nekoliko i leti u njima obično konače gosti koji svrate da se odmore nakon splavarenja ili pešačenja kroz meandre Uvca.
– Tu se jednostavno uđe i prespava, jer nema prostora za druge aktivnosti. Nije neki komfor, ali je udobno, i svi gosti koji su spavali u kućeru, kažu da je to neponovljivo iskustvo, posebno kada napolju pada kiša ili je nevreme. Ujutru ustaju potpuno odmorni i, po pravilu, dođu opet, i za smeštaj biraju isključivo kućer, mada u ponudi imamo i druge sobe – kaže domaćin Velibor Šaponjić.
„Ostrvca“ u moru četinara
Dragoljub Simović, poznati limski splavar iz Kamene Gore kod Prijepolja, svoj prvi kućer napravio je pre više od jedne decenije na proplanku iznad porodične kuće. Danas ih ovde, u moru četinara, ima pet, i svi su tokom leta prebukirani. U par kvadrata stali su predoblje i spavaća soba sa dušekom na podu za spavanje, ali to gostima ne smeta.
– Ovaj kamp smo zamislili tako da je sva priroda okolo dnevni boravak, dok su kućeri samo spavaća soba. A u kućeru kada spavaš, odmor je zagarantovan. Imaš osećaj da spavaš na otvorenom, čuju se cvrkuti ptica, nema zagađenja ni gradske buke. Legneš obično u 10 ili 11 časova uveče, a budiše se u četiri, pet ujutru, naspavan i odmoran – kaže Dragoljub, vlasnik Etno domaćinstva „Simović“.
Pored aktivnog odmora, uz spavanje u kućerima, Dragoljub i njegova supruga Jasmina gostima nude i specijalitete iz domaće kunjinje – uštipke, heljdopitu i druge pite, pršutu, sir, domaća jaja…
– Iako turisti prvi put, često s nepoverenjem, uđu u kućer, jutarnje buđenje uz pogled na netaknutu prirodu menja sve. I svi traže da i narednu noć spavaju u njima – dodaje Jasmina.
Najbolja terapija za bračne odnose
Kućeri koji u prošlosti nisu bili samo sklonište za čobane, već i za ljubavnike, sa planinskih pašnjaka preselili su se u priče i legende. Gorštaci iz Starog Vlaha i danas tvrde da je spavanje u ovim pokretnim planinskim kućama najbolja terapija za poljuljane bračne odnose.
Kućeri su bili namenjeni za jednu osobu, ali je u njima moglo da spava i dvoje, kada se stisnu. Pa kada miris borovine udari u glavu, gora se trese. Danas su bračni kreveti široki kao poljana, pa dok se supružnici pronađu u njima, prođe ih volja – znao je često da kaže Mirčeta Vujičić, drvoseča i poznati glumac iz Pravoševe na Zlataru, koji je preminuo 2020. u 83. godini života.
U selima na Javoru i danas se na seoskim skupovima pripoveda o kućeru koji su ljubavnici u zanosu otisnuli niz brdo. Zabavi ih i priča o kućeru u Kalipolju koji je godinama bio sklonište za dvoje ostarelih ljubavnika udovaca. Otkriveni su, kažu, kada su ukućani poslali unuka da spava u kućeru sa dedom.
-Dok se domaćin uvlačio u konačište, uhvatio je unuka za nogu, pa, iznenađen, prozborio: Ene, Stano, ti došla ranije. Posle se deda pravdao da ga unuk nije dobro čuo, ali mu nije vredelo. Pukla je bruka, pa je imao muke da se privikne da sam spava u krevetu – prepričavaju u Ljepojevićima.
Piše: Željko Dulanović
