Dok Berlin „zuji”, jer se košnice nalaze čak i u centralnoj katedrali, a gradski med prodaje kao brend, i dok su košnice i na krovu čuvene Pariske opere, u našim gradovima pčele i dalje doživljavamo kao neprijatelje.
Naime, prema postojećim propisima, pčele se u gradu, pa i u Zrenjaninu, mogu držati po tako rigoroznim pravilima da ih onda niko i ne drži i ne odlučuje se za urbano pčelarstvo.
– Zakon o pčelarstvu nemamo, ali imamo pravilnik kojim je regulisano na koji način pčele mogu da se drže u gradu – kaže predsednik Saveza pčelarskih organizacija Vojvodine Radomir Vlačo.
Po važećem pravilniku, ograničen je broj košnica u dvorištu, a određena je i razdaljina od košnica do komšijskog dvorišta. Čak i ako se taj uslov zadovolji, teško je pčele sprečiti da lete van dozvoljenog prostora.
– I sam sam imao košnice u dvorištu i zaštitnu ogradu. Međutim, kada mi je rečeno da pčele preleću, momentalno sam ih izmestio, jer ne želim probleme sa komšijama – ističe Vlačo.
O pčelama ne znamo dovoljno, pa oni koji ih ne poznaju, plaše se uboda. Takođe, ne znaju kako da se ponašaju kad im pčela sleti na ruku. Bilo je slučajeva, pa i presuda, kojima je nadoknađivana šteta onima koje je ubola pčela. Zato se pčelari ne usuđuju da košnice drže blizu naseljenih mesta.
Prema rečima Vlača, u Zrenjaninu sigurno ima odbeglih pčela, ali ne zna da li ih ima u rojevima. U skorije vreme pčelari nisu bili pozivani da „udome” gradske pčele.
– Šteta je što se ne promoviše urbano pčelarstvo, jer je ono jako korisno za životnu sredinu – smatra Vlačo i dodaje da je nekih pokušaja bilo u Beogradu i Novom Sadu.
– I u Zrenjaninu bi se moglo naći zgodnih prostora, ali nema inicijative ni od vlasti, ali ni od nas pčelara – dodaje Vlačo.
Izvor: Dnevnik
Foto: Pixabay
