Od kada znam za sebe očeva familija slavila je sv. Jovana Krstitelja. U odžakliji na istočnom zidu stajala je ikona, ona stara slika nekada u vreme predratne Jugoslavije (pre Velikog rata) štampana i stajala tako decenijama, dok je nisu nespretno ubacili u limeni ram i okačili na zid. I ta je slika bila jedina po kojoj smo prepoznavali sveca.

Onda bismo u seoskoj crkvi naišli na ikone Usekovanja. Sv. Jovan na platou drži svoju glavu, on gleda, glava žmuri, i iskreno bilo me je strah od tog prizora. Zašto je tako, šta će ta glava tu, ko ju je odsekao, sva dečja pitanja, sve što me je interesovalo, a odgovora nije bilo. Na kraju me strina, jer sam dokona a ona ima previše posla oko kuće, pošalje kod babe Zagorke, tada žive enciklopedije pravoslavlja.

– Ma to ti je sine, da ti baba kaže, Usekovanje. Sveti Jovan nije voleo što je Irod oženio ženu svog brata Filipa. I svima je pričao kakav je on i da to nije po redu i ljudima. E, to se njoj nije svidelo i ona ti podmetne ćer Salomu da igra neku igru od sedam velova ispred muža i ta ti se dopane Irodu kako je igrala. Kad je završila on joj reče da mu traži šta hoće, a ona kako je zla majka naučila tražila glavu Jovanovu – priča baba dok jedva hvatam i shvatam o čemu mi govori. Mala glava ne može da ukači, sve je to previše informacija, a ona veze i dalje, ne prestaje.

– Onda ti sveca u tamnici poseku i njegovu glavu na tanjiru donesu Salomi. Telo njegovo nađu učenici i sahrane, a glavu je Saloma saranila na nečisto mesto – slomi se baba na kraju. Zaplaka za svecem tako iskreno, čestito, onako kako jedna namučena a verujuća seljanka tih, osamdesetih godina kada je pravoslavlje još bilo pod upitom, samo i može. I meni krenuše, one dečije, neiskvarene suze. Plačemo obe, teši me baba, briše maramicom uplakano lice i grcajući priča dalje, kao da ovo nije bilo dovoljno.

– E, zbog toga mi na Usekovanje ne pijemo i ne jedemo ništa crveno, ništa što će setiti na prolivenu krvcu Jovana Krstitelja, baba sine posti danas, a ti ne moraš, ti si dete – olakša mi ovim poslednjim rečima, jer je strina upravo ispekla kravajčiće čiji se miris i kroz zatvorene prozore stare kuće probijao. Ostavih babu da sabira misli, odoh da uživam u toplim hlepčićima sa domaćim džemom od kajsije i neradnom danu.

Tekst: Zorica Dragojević