Bugarsku sam oduvek vezivala za ruže, baze za mirise, nikada za grožđe i vino. Sasvim slučajno, naiđoh na jednom od festivala, na malu, porodičnu vinariju „Borovica“. Kad ono, iznenađenje. Tri njihova vina nalaze se u Atlasu svetskih vina. Malo li je?
– U vinogradu su devedeset pet posto francuske sorte grožđa. Grožđe se nalazi ispod Belogračitskih skali, prevedeno na srpski Belogračiske stene. To je ispod grada Belogračika, opština Belogračik, na jedno dva ili tri kilometra. Vinarija je na devet kilometara od grada u selu Borovica i zato i nosi to ime – priča predstavnik vinarije Borovice. U detalje nije upućen, jer je vlasnik vinarije njegova supruga Adrijana, koja je ujedno i tehnolog, ali ono što zna bio je voljan da podeli sa nama.
– To grožđe dobija sve ono što je potrebno vinu da bude kvalitetno: selen, silicijum, magnezijum, gvožđe i svi minerali kada malo vetar dune su doneseni, ispod stena, u vinograd – ono što je najbitnije za ovu malu vinariju, je to što su tri njihova vina uvrštena u Atlas svetskih vina.
– Naša najpoznatija vina, koja su registrovana u Atlasu svetskih vina su; Đuks, Maksima i Gamza. Mala vinarija ima tri vina koja su se po kvalitetu našla u svetskom katalogu. U katalog svetskih vina mogu da uđu na sedam godina. Prvo je Đuks ušao 2007, a onda su 2015. ušle Maksima i Gamza, i tamo se nalaze među najkvalitetnijim svetskim vinima. Ta mala vinarija je i u Bugarskoj u samom vrhu od malih vinarija – i sva tri vina su crvena, jedno ocenjeno bolje i od francuskih.
– To su crvena vina. Đuks je bolje ocenjen od francuskog đuksa i zato se i nalazi u Atlasu najkvalitetnijih vina na svetu. Maksima je isto crveno vino, a Gamza je autohtona bugarska sorta grožđa. Đuks je kupaža merloa i kabarnea, nisu u jednakom odnosu ali je to poslovna tajna. Samo tehnolog koji to radi zna kako to ide i da ga tako kvalitetno napravi – tehnološke tajne su ostale tajne i za belo vino Belmuž.
– Na primer, belo vino Belmuž vas asocira na jelo koje se u Srbiji pravi, ali je to autohtnono jelo tog kraja, s one strane, s bugarske granice. Jako je staro jelo, što znači da je preko Stare planine došlo u Srbiju. U tom belom vinu ima sedam sorti grožđa, ali ona ni meni neće da kaže koja su. Međutim, ko ga proba stalno mu se vraća, za dušu mu se lepi. Takav spoj ukusa, mirisa i boje je neverovatan – a ta vina, što se za dušu lepe, stigla su i u Srbiju. Na mala vrata.
– U Srbiju su ova vina ušla prošle godine u decembru mesecu, i ima poteškoća zato što su nepoznata. Na sajmovima ko ih proba vraća im se. U Nišu, na sajmu, naš štand je bio najposećeniji, ljudi su dolazili po nekoliko puta da se uvere u kvalitet i da takvog vina nema u Srbiji. Ova vina odležavaju sedam i osam godina, jedna buteljka je 50 evra, a supruzi su davali Francuzi i 300 evra za buteljku, ali da na flaši ne piše bugarsko, što ona nije pristala – za kvalitet ovih vina zadužena je Andrijana Srebrinova, ali i autohtona sorta grožđa, kod Bugara gamza, kod nas pod nazivom kadarka.
– Andrijana Srebrinova, ona je vlasnica i tehnolog i 45 godina se bavi time. Gamza je autohtona bugarska sorta grožđa, ali i srpska i rumunska. U Srbiji se izgubila, a u Rumuniji je ostalo i ima je u Bugarskoj. Uglavnom je to na dunavskom delu, novoselska gamza – zaključio je predstavnik vinarije Borovica.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
