Nevenka Stanković ostala je bez posla i dugo i bezuspešno u svom Vranju tražila je drugi. Kako nije mogla da ga pronađe, nimalo se nije dvoumila da se prijavi na kurs tkanja organizovan pod pokroviteljstvom EU. Danas je Nevenka jedna od retkih žena u Vranju koja se bavi ovim starim zanatom. Kaže da je ponosna što je imala priliku da tkanje uči od Mikija Anđelkovića koji se bavi izradom narodnih nošnji. Iako joj je učenje ove veštine na momente bilo baš komplikovano ona ni u jednom trenutku nije pomislila da odustane. Nije ni smela, jer je i suprug u međuvremenu ostao bez posla.
„Tkanje mi nije predstavljalo problem, ali pravljenje osnove jeste“, priča Nevenka.
Mnogo puta joj se dešavalo da žice pogrešno uvede u brdo i da zbog toga ne može da započne tkanje, a bilo je i bilo je slučajeva da neku od niti ne uvede u brdo te je postupak morala da ponovi. Greške su je učinile upornijom, istrajnijom da nauči zanat i ispravljala ih je u hodu uz pomoć insturktora. Kada se po okončanju kursa kući vratila sa diplomom i razbojem imala je velike planove za budućnost.
“ Želela sam da radim i zaradim novac od koga će moja porodica moći normalno da živi. Zato sam u kući odmah našla mesto za razboj na kome ću tkati predivne tkanine za prodaju“, priča vredna Vranjanka koja je svaki slobodan trenutak koristila kako bi u gradskim prodavnicama nalazila repromaterijal za nove prekrivače, zavese, ponjavice, ponča. Prodavala bi ih na pijaci uz divljenje kupaca i podršku mnogih žena koje bi joj, videvši čime se ona bavi, nudile razne konce i vunice zaostale i neupotrebljene godinama u kući.
„Najčešće su mi se obraćale rečima: „Abre dete imam neke vunice, možeš li da gi iskoristiš da gi ne bacim“, kazuje Nevenka uz širok osmeh. I sve što bi dobila ona bi i iskoristila. Od svetlijih boja pravila je ponča, koje su volele da u proleće i jesen obuku devojke i žene, a od tamnijih je pravila ponjavice vodeći pri tom računa da sve boje čine jednu celinu.
Otkako je otišla u penziju ova žena sve manje vremena provodi tkajući, ali svoje stečeno znanje nije zapostavila.
„Najviše vremena uz razboj provodim uoči velikih gradskih manifestacija na kojima prodajem rukotvorine i posetiocima demonstriram tkanje“, ne hvali se, ali je ponosna jer u takvim trenucima oko nje se obično sjati veliki broj ljudi koji žele da vide kako se tka. Tada se sita ispriča sa ženama koje žele da uporede tkanje na ovom razboju sa tkanjem na starom, mnogo većim od njenog, na kome su njihove majke, bake i prabake od vunice, vune i kučine tkale fute, ćilime, donjačke.
Tekst i foto: Gordana Nastić
