Vreme je za spremanje vodnjike, energetskog pića gorštaka, čudesne snage. Jača imunitet i smatra se lekom bez premca za grip i jake prehlade. Pili su je još stari Sloveni, a danas se pravi jedino u planinskim delovima zapadne Srbije. U ostalim krajevima veoma retko ili se za nju uopšte ne zna.
Vodnjika se pravi u jesen, od samoniklih šumskih plodova iz netaknute prirode, a pije tokom zime, u hladne dane. U nju se stavljaju divlje kruške i jabuke divljake, trnjina, glog, šipurak i drenjak, kao i bobice kleke koje ovom napitku daju specifičan ukus.
Recept je jednostavan, ko hoće da spremi u kućnim uslovima. Šumsko voće i plodovi stave se u bure ili kacu, nalije se čista izvorska voda i ostavi da ostoji. Kada malo ogrezne, spremna je za piće, a ako se pogodi mera, može da se pije već nakon dvadesetak dana. Prve čaše imaju i najviše vitamina.
– Nema tu puno filozofije, sve je prosto kao pasulj. Odnos sastojaka je stvar ukusa, ali obično se u kantu sa deset litara vode stavi po kilogram takiša i divljih jabuka, te po čaša kleke, šipurka, trnjina, gloginja i drenjaka. Kada se popije otprilike trećina mere u kantu se opet dolije voda, i za nekoliko dana, kad voće i plodovi uzvre, opet može da se koristi – objašnjava za „Dobro jutro“ Neđo Grujičić iz Draglice na obroncima Murtenice kod Nove Varoši.
Krajem leta, čim uzru prvi plodovi, gorštaci pritegnu opanke, pa u goru. Znaju da ostanu po ceo dan, i da se kući vrate tek nakon dugog lutanja, s torbama punim šumskog voća i plodova. Gladni i žedni, izgrebani od trnja i granja.
– Sve što se ubere valja potom očistiti od grančica i lišća, i još jednom prebrati jer u vodnjiku idu samo zdravi i zreli plodovi. Najteže je sa klekom, jer se prilikom branja u torbu otrese i dosta iglica. Zbog toga mora da se oveje, tako što se presipa iz kante u kantu na slabom vetru – objašnjava Grujičić.
Oni koji za odlazak u planinu nemaju vremena, ili im to predstavlja napor, mogu da prošetaju do zelene pijace na Zlatiboru ili u Užicu, na kojima je veliki izbor šumskih plodova, kao da ste zalutali negde u divljinu. U planinskim selima ovog dela Srbije ima i nekoliko mladih ljudi koji vodnjiku „ostavljaju na veliko“, a potom je u staklenim flašama isporučuju zainteresovanima na kućnu adresu. A najviše kupaca je iz Beograda, Novog Sada, i drugih velikih gradova.
Vodnjika je inače, piće sa blagim sadržajem alkohola, kiselkasta je i „rezi“, a ko kiselo ne voli, može da pošećeri. Kažu, slatka još bolje prija. Sve više se pije i leti jer osvežava u vrele dane.
– Zbog njenih sastojaka za vodnjiku kažu da je prava vitaminska bomba. Nekada, u vrletima Zlatara, Zlatibora, Jadovnika i drugih starovlaških planina ni jedna kuća nije čekala zimu bez spremljene vodnjike, a obično se pravila u malim količinama, za spostvene potrebe. Danas je sve dugačije, pa ljubitelji ovog napitika sve češće traže vodnjiku kao gotov proizvod, ili da im se poštom pošalju potrebni šumski plodovi – kaže Grujičić.
Željko Dulanović
