Socijalno – odgovorna ili društveno – odgovorna preduzeća u agraru su smisao modernog udruživanja malih poljoprivrednih proizvođača. Model za ovo inovativno udruživanje stiže iz Evropske unije, a jedini cilj je da se pomogne nedovoljno konkurentnim poljoprivrednim gazdinstvima, koji se suočavaju sa brojnim poteškoćama na tržištu, u plasmanu i preradi sirovina i stvaranju lokalnog bredna.
Prvo socijalno-odgovorno preduzeće u Srbiji, po meri Evrope, je “Agro Iris” iz Šapca. Pomoć u osnivanju su dobili od Udruženja građana IDC iz Beograda, u okviru projekta “Ruralni razvoj nakon poplava”, u saradnji sa austrijskom Razvojnom agencijom ASB. Udruženi poljoprivrednici bave se proizvodnjom sušenog voća, a u finalnoj fazi razvili su svoj brend „ZaDruga“. Njihov čips od jabuka i krušaka, i suve šljive već su osvojile priznanje za kvalitet i prodaju se, a prošle godine tržištu su ponudili i sušeni dulek i cveklu.
Višak novca u zajedničkoj kasi
– Suština socijalno – odgovornih preduzeća nije bogaćenje pojedinca, već da udruženi proizvođači uvećaju cenu svoje sirovine. Trećina zajedničkog prihoda ostaje firmi da se dalje razvija. U ovom preduzeću udružila su se 22 kooperanta iz četiri sela iz okoline Šapca. Oni svoje voće suše u četiri mobilne sušare, koje opslužuju zadrugare. Tako su, umesto da prodaju sirovinu, odnosno sveže voće, dobili prerađen proizvod, koji prodaju po znatno višoj ceni. Preduzeće funkcioniše, dakle, po principu zadrugarstva, gde se 70 odsto profita vraća proizvođačima. Suština je u takozvanoj uvećanoj ceni sirovine. Umesto svežeg voća, prodaju sušeno, koje se bolje kotira na tržištu – kaže Igor Kojčić, menadžer projekta u IDC-u.
U Evropi ovakva preduzeća nisu nikakva novina, a prvo srpsko socijalno – odgovorno preduzeće osnovano je baš po ugledu na inostrane, kakvih ima u skoro svim evropskim zemljama. Šabački zadrugari su i obišli nekoliko takvih u Austriji.
Čips od jabuke zadrugara osvojio je Zlatnu medalju na 84. Novosadskom sajmu, a suva šljiva Veliku zlatnu medalju. Firma je za brend “ZaDruga” ponela titulu šampiona kvaliteta grupe proizvoda od suve šljive.
Model ruralnog inkubatora i za druge gradove i proizvode
Suština inovativnog udruživanja malih i srednjih poljoprivrednika mogla bi ukratko da se opiše i ovako – umesto 20 sušara, nabavili su četiri i to uz pomoć austrijske Razvojne agencije. One su mobilne i sele se iz domaćinstva u domaćinstvo. Sirovine su već imali i svako ko je nezadovoljan cenom voća, ne mora da ga prodaje, već ga pretvara u dugotrajniji proizvod sa kojim može da čeka povoljnu cenu.
Preduzeće je samo posrednik između individualnih proizvođača i potrošača, ali i spona između njih i ostalih učesnika u finalizaciji proizvoda.
– Na poljoprivrednom gazdinstvu se radi prva obrada, uz stalni nadzor tehnologa. Suvo voće se zatim šalje na završnu obradu u uslužno preduzeće, koje zapošljava teže zapošljive kategorije ljudi, među kojima i osobe sa invaliditetom. U njihovim pogonima radi se dehidratacija i pakovanje u komercijalnu ambalažu, odakle se roba distribuira na tržište. Ideja je da šabački primer postane svojevrsni ruralni inkubator, koji bi povezivao nekoliko različitih regiona i u sistem uključio i druge proizvode – objašnjava Igor Kojčić iz IDC-a.
Tri dobitka Grujice Žunića
Jedna od kooperantkinja u ovom preduzeću je Stanojka Vorkapić sa suprugom Draganom iz sela Orašac kod Šapca. Ona navodi da na imanju ne želi da gaji hranu punu aditiva i pesticida, te da se njena životna filozofija poklapa sa principima njenih predaka.
– Ne treba proizvoditi nešto što ne biste dali svojoj deci da jedu, već samo ono što mogu da uberu, obrišu o bluzu i zagrizu. Socijalno zadrugarstvo nam je došlo kao logičan sled u našoj filozofiji – navodi ova zadrugarka, koja proizvodi čips od jabuka.
Grujica Žunić iz Zablaća kod Šapca objašnjava da je oprezno ušao u ovu inovativnu zadrugu, najpre zbog lošeg iskustva njegovih predaka u zadrugarstvu. Međutim, ovaj vid zadrugarstva mu je kao malom poljoprivrednom proizvođaču doneo nekoliko prednosti. On kaže da ne mora više da strepi od varijabilne otkupne cene voća. Sav višak može da preradi, odnosno osuši u sušari koju nije morao sam da kupi. To bi za njega bila velika investicija. Treća pogodnost je što ne mora da brine o plasmanu gotovih proizvoda, a prihod koji ostvaruje od sušenog voća dobro dođe u svakom trenutku.
Takođe, važna stavka je, kako kaže Igor Kojčić, fer distribucija profita. Potrebno je podstaći i takozvani „kratak lanac nabavke“ od voćara do kupca, kako bi se izbegle zamke druge i treće ruke, koje poskupljuju finalni proizvod. To je jedan od načina opstanka malih proizvođača, koji zaslužuju šansu za održivu proizvodnju
Proizvod „s licem“
U strukturi poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji, preko 70 odsto pripada kategoriji malih i srednjih. Svi oni vode pojedinačne bitke u proizvodnji i eventualnoj preradi hrane.
-To su gazdinstva sa malim posedima i sa malim količinama tržišnih viškova. Jedno od rešenja za njih je udruživanje tehnologije i znanja sa sirovinskom bazom i radnom snagom. Godišnje se na ovaj način u šabačkom preduzeću preradi i plasira na tržište oko 100 tona gotovih proizvoda. Suština je da kroz takav način organizacije oslobodimo male poljoprivredne proizvođače kapitalnih ulaganja. Osnovno je da imamo takozvani „proizvod sa licem“. Tačno znamo ko je proizveo šljivu, na kojoj parceli i pod kojim uslovima, ko ga je upakovao – kaže Igor Kojčić.
