Nakon ekstremne suše ovog leta, Republički hidrometeorološki zavod Srbije izdao je upozorenje da je na većem delu teritorije zemlje, sever i istok i dalje izražen deficit padavina. Kako su naveli, „i pored poboljšanja vlažnosti u površinskom sloju, nedostatak vlage u dubljim slojevima može negativno uticati na vodni bilans zemljišta i raspoloživost vlage za poljoprivredne kulture“.
Rok za jesenju sadnju voćki je do kraja novembra, a i kasnije u toplijim područjima. Da li da bacimo sve „na kocku“ i posadimo sada željeno voće ili čekamo proleće, pitali smo dr Aleksandra Leposavića sa Instituta za voćarstvo Čačak.
– Voćke je moguće posaditi u bilo kom periodu jeseni ili proleća, kada vremenski uslovi to dozvole i kada je vegetacija u mirovanju. Ne treba posebno napominjati da jesenja sadnja ima prednost iz dva osnovna razloga. Prvi je da se voćke u toku zimskog odmora obezbede dovoljnim količinama vlage, a drugi da preseci na korenovom sistemu kalusiraju i na njima se obrazuju žile sisavice, koje u rano proleće, čim se zemljište zagreje, intenzivno obnavljaju svoju funkciju, voćke imaju raniji početak vegetacije i brže se razvijaju – objašnjava Leposavić za „Dobro jutro“.
Ali, jesenja sadnja nosi i određene rizike – izmrzavanja sadnica, šteta od glodara i druge divljači, čak i krađe. U našoj zemlji, u suvljim i toplijim krajevima i na lakšim zemljištima primenjuje se uglavnom jesenja sadnja. Međutim, u nepovoljnijim klimatskim uslovima, na većim nadmorskim visinama i na težim zemljištima, voće se sadi i u rano proleće. Tada se koriste sadnice sa prevremenim grančicama.
Bez obzira za koji termin se odlučite, sadnja voća mora da bude planska. Greške učinjene pri podizanju zasada je kasnije teško otkloniti, i to uz visoke troškove. Zato se pri podizanju, pogotovo savremenih zasada, mora obratiti pažnja na sve činioce koji direktno ili indirektno utiču na rast i rodnost voćaka.
– Proizvođači bi pažnju trebalo da posvete pravilnom odabiru i pripremi zemljišta i nabavci kvalitetnog sadnog materijala. Kada je u pitanju zemljište, većinu voćnih vrsta ne treba saditi na onima koja sadrže više od 60% gline, onima sa preko 70% peska i treba izbegavati i sveže krčevine, jako zakorovljena zemljišta, plitka, teška, zbijena, zabarena i suva zemljišta i ona sa visokim nivoom podzemnih voda – upozorava naš sagovornik i dodaje da ni smonica koja je najviše rasprostrajena u našoj zemlji nije dobar izbor zbog svojih nepovoljnih vodno-fizičkih osobina.
Zato, pre pripreme zemljišta za sadnju, uradite hemijsku i analizu sadržaja mikroelemenata, kao i mehaničkog sastava zemljišta.
– Utvrđeno je da za savremenu intenzivnu voćarsku proizvodnju zemljište treba da ima najmanje 3% humusa, 15 mg lakopristupačnog fosfora i 25 mg kalijuma, najviše 6–8% ukupnog kalcijum karbonata. Za većinu voćnih vrsta kiselost zemljišta treba da se kreće u granicama pH 5–7, mereno u KCl – ističe dr Leposavić.
Nakon ispunjenih uslova navedenim u gornjim redovima, proizvođači mogu da primene đubrenje. Ukoliko je sadržaj humusa nizak, onda se dodaje stajnjak. Međutim, mnogi ne dodaju dovoljne količine ovog đubriva, što zbog nedostatka istog na gazdinstvima, što zbog kontrolisanijeg korova u mladim zasadima. Zato, Leposavić daje predlog.
– Jedan od efikasnijih načina korišćenja manjih količina stajnjaka ogleda se u njegovoj upotrebi i zaoravanju u brazdama izoranim u pravcu planiranih redova za sadnju. U nedostatku stajnjaka može se koristiti zelenišno đubrenje. Ako se pri meliorativnoj popravci zemljišta unese i stajnjak, onda količinu mineralnih đubriva treba smanjiti za 10–30% – savetuje.
Veliki izazov za voćare jeste nalaženje kvalitetnog sadnog materijala. Ipak, u tome ne treba pristajati na kompromise. Za sadnju neophodno je nabaviti prvenstveno sortno čiste, zdrave i zrele sadnice iz registrovanih rasadnika, koje su testirane na prisustvo virusa i drugih patogena.
– Sadnice moraju imati dobro razvijen koren i obilje obrastajućih žilica. Nadzemni deo je poželjno da bude srednje debljine, po mogućstvu sa prevremenim razgranjenjima i sa dosta očuvanih pupoljaka celom dužinom sadnice – naglašava dr Leposavić.
Takođe navodi tri mere za pripremu sadnog materijala:
– Detaljnu kontrolu korenovog sistema i nadzemnog dela sadnice na prisustvo prouzrokovača bolesti i štetočina i raznih oštećenja.
– Odstranjivanje oštećenih i suvih žila do osnove ili do zdravog mesta, i skraćivanje žilica na 10—15 cm. Neophodno je odseći žile koje se ukrštaju ili prepliću sa drugim žilama.
– Potapanje korena sadnica u kašu koja se sastavlja od jednog dela sveže goveđe balege, dva dela ilovače i jednog dela vode, sa ciljem da se lakše uspostavi kontakt korenovog sistema sa zemljom i dođe do njenog bržeg prijema.
– Sadnju je najbolje obavljati po oblačnom vremenu ili u jutarnjim i poslepodnevnim časovima. Pošto sadnica zauzme svoj položaj, zagrće se svežom i dobro usitnjenom zemljom dok se korenov sistem u potpunosti ne pokrije. Zatim se dodaje manja količina dobro zgorelog stajnjaka, 100–150 grama (po sadnici) NPK hraniva, a ostatak jame se do vrha popuni zemljom – kaže naš sagovornik i dodaje da ne treba zaboraviti ni zaštitu od glodara.
Na kraju, sadnice treba srednje obilno zaliti, a u zavisnosti od vremenskih uslova, bez obzira da li se radi o jesenjoj ili prolećnoj sadnji instaliranje odgovarajućeg sistema za zalivanje predstavlja jedan od neophodnih preduslova za uspešno bavljenje voćarskom proizvodnjom.
Piše: Vera Vretenović
