Насловна ТЕМЕ ЖИВОТ Žena velikog srca

Žena velikog srca

384

Od Beograda do Vračev Gaja, sela nadomak Bele Crkve, krenusmo dok još nije ni kako treba razdanilo. Zimsko vreme pa je sunce okasnilo. Kroz čitav Južni Banat, preko Kovina, Šumarka sela koje 1. maj slavi kao slavu, Gaja, Emanuelovca, Dubovaca i na kraju Jasenova, do željenog mesta, laganom vožnjom magistralnim putevima, neka dva sata, prođosmo i videsmo svu lepotu ravne Vojvodine. Usput saznasmo da osim Bele postoji i Crvena Crkva i da se na samom ulasku u selo Dupljaja nalazi replika „Dupljajskih kolica“, artefakta starog 3500 godina. U Vračev Gaju, ispred stare vojvođanske kuće u „p“, sređene da ne kažem „kao u bajci“, pred kapijom što spaja dva dvorišta, dočekaše nas Radovan i Elena Stošić. Nekadašnji vaspitači po struci, on u Domu za nezbrinutu decu, ona u lokalnom vrtiću, kasnije u Beloj Crkvi, stoje nasmejani, po svom mladalačkom stilu oblačenja mislite bar desetak godina mlađi i nikako se ne uklapaju u sliku seoskog domaćinstva.

Dvorišna izložba zaboravljenih predmeta

Elena, zbog koje je ovoliki put i pređen, širi ruke, pozdravlja se kao sa najrođenijima, grli nas. Taj zagrljaj je prisan, nežan zagrljaj bake, one koju ste davno izgubili, a u ovim rukama i u ovoj ženi, u tom trenutku ponovo osetili. I ona jeste baka, baka celog sela i okolnih sela, a tu titulu zaslužila je svojim radom, svojom predanošću i željom da mlade živote oblikuje poput gline. Nežno, da ne pritisne previše, da izvaja od ljubavi, da te krte duše ne slomi već ojača i otisne u život.

– Dobro nam došli, nadam se da niste dugo i loše putovali – govori uvodeći nas u prostrano dvorište u koje ulazimo sad već kao prijatelji, jer ne može drugačije. Dočekuje nas beli labrador, čije ime ne upamtih, mota se oko nogu radostan toliko da bi vas od te sreće oborio. A dvorište? Ono je svojevrsni muzej starih alata, starih zanata, svega tu ima. Vila drvenih, trorogljih, slavski pečat, ralo, češagije, am, drvene kace, vozić za decu, ljuljaške i keramički tanjiri iz Jugoslavije, one negdašnje. Dok razgledamo deka Radovan već je skuvao kafu, onu prvu jutarnju, od koje miriše ceo dnevni boravak u koji smo iz dvorišta ušli.

Rad koji inspiriše i oblikuje

I, iskreno kad uđete ne znate gde biste se pre okrenuli, šta pogledali, da li uopšte smete da sednete i da li je to soba ili atelje. Za stolom četiri kafe, puše se, oko stola slike, štafelaj, rezbarene od drveta životinje, prikazi života na kamenu, sve ono što Elena jeste i što je kroz svoje postojanje bila. Rođena Rumunka, udata za Srbina, žena koja pustuje, slika, piše, hekla, veze, humanitarka pre svega, započinje svoju priču.

– Rođena sam u Grebencu 1952. godine, septembra meseca kao Elena Vakariu. Moji roditelji i brat bili su prosvetni radnici, a udala sam se za prosvetnog radnika sa kojim imam dvoje dece. Kao vaspitač sam radila od 1974. godine u Osnovnoj školi „Marko Stojanović“, kasnije sam prešla u Belu Crkvu jer su se vrtići združili – priča Elena u dahu, između dva gutljaja kafe. Ruke, one izbodene pustovanjem, ne miruju. Sve bi da pokaže u trenutku, i sliku molovanu, i kamen, i izvezeni peškir, i slike od vune, i one rađene na biber crepu, i mirišljave kuglice koje je napravila uz pomoć seoske dece. Ne čudi, takva je bila i dok je radila. Uvek drugačija, stalno je tražila da u obdanište uvede novitete, da posao koji radi ne bude samo posao, već i stalna inovativna radionica.

– Želela sam da deca vizuelno dožive to kako se nešto pravi, kako izgleda. Nosila sam materijal, pravila kao u ogledalu, da oni vide moje pokrete ruku, a ja da ne vidim. Na primer, maca koja ima četiri noge, rep, uši, da deca imaju predstavu kako se to radi – radeći sa decom morala je da pravi plan rada za svaki dan i na marginama toga plana svašta je zapisivala. Svoje misli, želje, skice, stihove.

Za svakog poklon od srca

Od toga je, kada je otišla u penziju, na nagovor supruga i dece, nastalo nešto lično, njene knjige sa dušom. Štampala ih je, da bi ih poklanjala, jer kako kaže u životu je bitno davati, a ne očekivati ništa za uzvrat.

– Ni jednu sliku, što slikanu, što pustovanu, nisam prodala. Nisam ni knjige. Sve poklanjam. Imala sam četiri promocije knjiga koje su bile najposećenije u Beloj Crkvi u Narodnoj biblioteci. Prošle 2023. godine nije mogla biblioteka da primi sve ljude koji su dolazili na promocije. Nikad jedan dinar od toga nismo uzeli. Sav novac od prodatih knjiga na jednoj od promocija otišao je za lečenje Anje Nagulov iz Bele Crkve – zbog toga Elenu vole i u okolnim selima, jer je ona snaga, motor, pokretač svega lepog, spona koja ne popušta.

Veliki planovi vrednih ljudi

Ona je tu da organizuje, da obuči, nauči, da seosku decu prihvati kao svoju i priredi im nezaboravne trenutke u kući do njihove, koju su kupili kako bi u njoj organizovali radionice.

– Rešili smo da u narednom periodu u kući koju smo kupili tu u selu, napravimo etno kuću i radionicu za decu. Imali smo u septembru 2023. godine, baš u toj kući, radionicu za decu gde su ona crtala, takmičila se u duvanju balona, ko pre naduva balon ili kaže nešto trojezično dobije knjigu – priča, ne skidajući osmeh s lica, dok prolazimo prostorijom u kome je radionica održana. U njoj dečji crteži, na crtežima „baba“ i „deda“, znak iskrene ljubavi. Svuda su tragovi malih ruku, na zidovima, na policama sa ukrasima koje su izradili, u mirisnim jastučićima od lavande.

– Družili smo se, učili, radovali, slikali, pravili razne ukrase. Deda je od drveta izrezao pačiće koje su bojili. Deca su uživala, videlo se to po njihovim osmesima, po tome koliko su se takmičili ko će pre da odgovori. Na kraju sam ih iz radionice dovela u svoje dvorište da beru grožđe. Pravili smo i jastučiće od lavande, kako bi ono što su izradili svojim ručicama poneli mamama. Na taj način celo selo učestvuje i druži se, što je u malim sredinama jako bitno – zaključuje ova vedra žena, dubokih plavih očiju u kojima se skupila sva dobrota ovoga sveta.

Stošići, iako su na prvi pogled moderni seljani, nisu bežali od seoskih poslova. Nekada su imali veliku baštu u kojoj je Elena uživala, jer uživa u svemu što stvara. Kako je starija, sve je manje u bašti, a sve više slika, pustuje, piše, hekla.

– Sve volim. I da se moderno obučem i da radim baštu. Pišem, pustujem, slikam uljanim bojama i akrilom, crtam, radim i na crepu. Imam i kolekciju ptica slikanih na kamenu. U planu mi je da lokalne ženice naučim pustovanju, da mogu i one da naprave nešto što bi izložile na druženjima sela i raznim manifestacijama na koje idemo i koje organizujemo.

Tekst i foto: Zorica Dragojević