Postupak zelenišnog đubrenja predstavlja namensku proizvodnju sveže organske materije sa ciljem poboljšanja fizičkih, hemijskih i bioloških osobina zemljišta. Zaoravanjem velike količine biljne mase, reguliše se toplotni režim zemljišta i ubrzavaju mikrobiološki procesi razlaganja. Na strmim terenima, ovom agrotehničkom merom ublažava se erozija, dok se na peskovitim sprečava propustljivost i ispiranje hraniva. Na glinovitim zemljištima zelenišno đubrivo štiti zemljište od sabijanja posle obilnih kiša.
Uz povećanje plodnosti i prinosa gajenih useva, ovakav vid đubrenja pogodan je kako za konvencionalnu tako i za organsku proizvodnju. Najpogodniji usevi za ovu namenu su oni koji u kratkom vremenskom periodu formiraju veliku količinu biljne mase.
Zahvaljujući dubokom korenovom sistemu ove biljke usvajaju hraniva iz dubljih slojeva zemljišta i premeštaju ih u oranični sloj. Leguminozne biljke koje se najčešće koriste su: detelina, lupina, stočni grašak.
Od neleguminoznih biljaka mogu se koristiti uljana repica, suncokret, raž, ječam, slačica, facelija itd. U vreme formiranja mahuna, a pre zaoravanja, biljna masa se najpre povalja i isitni tanjiračama ili rotofrezama, a zatim tako samlevena unosi u zemljište oranjem ili teškim tanjiračama.
Efekat zelenišnog đubriva zavisi od uslova pod kojima se primenjuje. Povoljni rejoni za primenu zelenišnog đubrenja su oni koji raspolažu sa godišnjom sumom padavina većom od 700 mm i prosečnom godišnjom temperaturom iznad 7 stepeni Celzijusa. Praktično daje bolje efekte kada se primenjuje zajedno sa drugim vrstama đubriva.
Stajnjak primenjen zajedno sa zelenišnim đubrenjem potpomaže razlaganje siderata, čime se ubrzava dejstvo zelenišnog đubriva. Takođe, unošenjem fosfornih i kalijumovih mineralnih đubriva može se postići optimalna količina hraniva u zemljištu. Zelenišnim đubrenjem zemljište se obogaćuje sa 35 – 40 t/ha sveže organske mase i sa 100 – 200 kg/ha azota fiksiranog iz vazduha, sve u zavisnosti od načina i vrste gajene leguminozne biljke.
Posebna prednost jeste nepostojanje transportnih troškova koji postoje kod drugih vrsta organskih đubriva (stajnjaka, treseta, komposta, žetvenih ostataka).
Primena zelenišnog đubriva najviše se preporučuje prilikom podizanja višegodišnjih zasada voća i u prvim godinama posle sadnje. U mladim voćnjacima korenov sistem biljaka još uvek nije previše razgranat te nema opasnosti od njegovog oštećenja zaoravanjem zelenišnih biljaka.
Značajnije povećanje prinosa nakon primene zelenišnog đubrenja zapaža se posle njegove duže primene od najmanje 3 do 5 godina.
Piše: Maja Martinov, master voćarstva PSS Zrenjanin
