Plodoredom se direktno utiče na plodnost zemljišta, a usevu se pruža i efikasna zaštita od prouzrokovača biljnih bolesti, korova, zemljišnih štetočina.
Njime se rešavaju problemi koje donosi proizvodnja povrća u monokulturi i omogućuje proizvođaču visok prinos i konkurentnost na tržištu, pravilno se smenjuju vrste koje vole stajnjak i one kojima i nije tako važan, biljke dubokog i plitkog korena…
Decembar i januar meseci su kada u baštama ima najmanje posla, pa povrtari „kuju“ planove šta i gde će sejati, prave sopstveni plodored. Oni sa dugogodišnjim iskustvom tvrde da o plodoredu svi znaju sve i niko ništa ne zna, i da se zbog toga često prave velike greške. Za početak, mnogi ne znaju šta je u stvari plodored i kako da ga na svojim njivama koriste.
Pravilan plodored je temelj svih sistema proizvodnje, bez obzira na to da li se radi o konvencionalnoj, integralnoj, organskoj ili održivoj proizvodnji.
Zbog klimatskih promena, pojavili su se ozbiljni problemi, posebno u uobičajenoj, konvencionalnoj proizvodnji, u kojoj su prinosi smanjeni, rod manje kvalitetan, a povećana je i zagađenost zemljišta, vode i vazduha. Da se ne bi išlo u drugu krajnost, valjalo bi da se veća pažnja posveti plodoredu. Njime se rešava i problem monokulture kojom se narušavaju biološke, fizičke i hemijske osobine zemljišta, čije su obradive površine ograničene.
Žetveni ostaci kao hranivo
Značajan izvor hraniva za svaku biljnu vrstu jesu žetveni ostaci. Ali, postavlja se pitanje kako da se pravilno izračuna koje količine ostaju sledećem usevu. Računica pokazuje da krajem svakog ciklusa proizvodnje ostaje na zemlji 30 do čak 60 kilograma čistog azota, 15-20kg fosfora i 60 do 80kg čistog kalijuma, koji ostavlja povrće. Na te količine dodaju se i elementi iz zelenišnog đubriva i hraniva iz stajnjaka. On može biti svinjski, goveđi, ovčiji, kozji, živinski. Može da se koristi i glistenjak, kompost ili mešani stajnjak, koga ima najviše.
Plodoredom se direktno utiče na plodnost zemljišta, a usevu se pruža i efikasna zaštita od prouzrokovača biljnih bolesti, korova, zemljišnih štetočina. Posebno je važan kada je u pitanju ishrana povrća, odnosno planiranje đubrenja. On se planira na osnovu zahteva povrtarskih kultura, prema obradi zemljišta, đubrenju, stajnjaku i predusevu. U odnosu na đubrenje stajnjakom, povrće se deli na tri grupe: biljke koje zahtevaju organsko đubrivo; povrće kojem treba organska materija, ali se ne unosi direktno pre setve; i vrste koje se zadovoljavaju malim količinama organske materije, koja ostaje u trećoj godini posle unošenja stajnjaka. Pri planiranju setve taj princip valja uvek poštovati.
U intenzivnom povrtarskom plodoredu vrste gajene na istom polju iste vegetacije uslovno se dele na pretkulturu – najčešće je to neko rano prolećno ili ozimo povrće kratke vegetacije, poput salate, spanaća, rotkvice, ranog krompira, mladog luka; glavnu vrstu koja ima najdužu vegetaciju – paprika, paradajz, kupus, crni luk; i naknadnu kulturu koja se gaji posle glavne – salata, spanać, mladi luk. Ukoliko postoji mogućnost, preporučuje se povremeno uvođenje naknadnih useva za zelenišno đubrenje jer se na taj način proširuje plodored, a istovremeno se obogaćuje zemljište organskom materijom. Kada se valjano gazduje zemljom, ovakvom proizvodnjom ne narušava se kvalitet zemljišta, vode, vazduha.
Plodored može da bude povrtarski, ratarsko-povrtarski ili hortikulturni, kod koga je povrće u smeni s cvećem. Osnovni plodored je tropoljni, a za povrtare koji se bave proizvodnjom na velikim površinama, preporučuje se četvoropoljni.
U zavisnosti od potreba tržišta, specijalizacije vlasnika, a i prethodnog useva, za prvo polje ostavljaju se parcele koje će se đubriti stajnjakom. Na njemu se gaje vrste koje dobro reaguju na direktno đubrenje organskim đubrivima, traže visok nivo agrotehnike i racionalnu i kvalitetnu obradu. To su plodovito povrće i kupusnjače.
Na drugom polju su korenaste, lukovičaste vrste i lisnato povrće. One se ne đubre stajnjakom; biljke koriste organsku materiju, unetu tokom prethodne vegetacije. Na trećem polju su leguminoze – grašak, boranija, pasulj i soja, u ratarsko-povrtarskom plodoredu. U toku druge vegetacije polja se samo „smiču”. U prvom se gaje korenaste, lukovičaste i lisnate vrste, drugo je rezervisano za leguminoze, a u trećem se sade plodovito povrće i kupusnjače. Treće godine vrste se ponovo horizontalno pomeraju. Na prvo polje dolaze leguminoze, na drugom su plodovito povrće i kupusnjače, a treće je ostavljeno za korenasto, lukovičasto i lisnato povrće. Tokom četvrte vegetacije, raspored vrsta po poljima isti je kao prve godine.
U četvoropoljnom plodoredu princip je isti. U toku prve vegetacije, prvo polje rezervisano je za plodovite vrste i kupusnjače, drugo za lukovičasto, treće za korenasto i lisnato povrće, i četvrto za leguminoze. U sledećoj vegetaciji, u prvom polju sade se lukovi, koji zbog plitkog korena ne nakupljaju višak azota kao korenasto povrće, na drugom su korenasto i lisnato povrće, na trećem leguminoze, a na četvrtom plodovito povrće i kupusnjače. Naredne godine polja se ponovo horizontalno pomeraju. Tako plodovito povrće i kupusnjače na prvo polje dolaze tek tokom pete vegetacije.
S. Mujanović
Dobro jutro broj 572 – Decembar 2019.
