Ljubičina ravan kod crkve u Vilovima podrhtavala je pod težinom volovskih zaprega. Naučeni na težak rad uz planinsku padinu su u trku vukli čamov trupac, a svaki sekund je bio važan, jer su najbolje čekale vredne nagrade.
Na takmičenju u Vilovima kod Nove Varoši, organizovanom prvi put ove godine, nadmetalo se osam rabadžija sa Zlatara, Bosanja i Murtenice. Pristigli na poziv kolege Slobodana – Boće Lečića, koji je uz nesebičnu podršku komšije Vlasta Mandića, organizovao takmičenje.
Nadmetanje rabadžija u Vilovima, poslednje je u nizu, a ove godine bilo ih je nekoliko u jugozapadnoj Srbiji. Prvo mesto pripalo je domaćinu, Slobodanu – Boći Lečiću iz Amzića. Drugi je bio Radojko Matijević iz Vilova, a treći Zoran Drndarević iz Kućana. Za dobrog rabadžiju ovde će, kažu, uvek biti posla, a pobediti na jednom ovakvom takmičenju stvar je prestiža.
-Osvajao sam i ranije nagrade, ali ova mi je najdraža jer sam je osvojio na kućnom pragu. U Vilovima i susednim Amzićima ima nas još koji se bavimo ovim poslom, pa se nadam da će i ovaj sabor prerasti u tradiciju. Ja rabadžijam od malih nogu i volim rad s volovima – kaže Slobodan Lečić.
Mada su mu tek 32 godine, Slobodan Lečić je već prekaljeni rabadžija. U novovaroškom kraju gde se i pored svih čuda civilizacije većina seoskih poslova i danas obavlja uz pomoć volovske i konjske zaprege, rabadžiluku se uči od malena. A rabadžijski hleb je sa sedam kora. Posao je dobro plaćen, ali opasan i težak, pa od njega zaziru i najiskusniji. Zimi sneg i studen, a leti vrućina i uspara lome i najtvrđe pa oni koji ovo rade samo zbog para ne ostaju u poslu dugo.
A Slobodan Lečić je prvi čamov trupac iz vrleti Bosanja izvukao zapregom još kao predškolac. Dok su se njegovi vršnjaci igrali loptom i žmurke, on se „lomio“ po planinskim jarugama i gudurama. I ovom teškom i mukotrpnom poslu ostao je veran sve do danas. Rabadžiluka se kaže prihvatio kako bi nakon smrti dede i oca nastavio porodičnu tradiciju. U selu u kome se polako gase ognjišta gotovo da nema kuće kojoj Slobodan nije sa volovskom zapregom pritekao u pomoć pri obavljanju svakodnevnih seoskih radova
– Rabadžiluk mi je u krvi i zato mi valjda nije teško da se bavim ovim poslom. Sa nepunih sedam godina života prvi put sam sa ocom i dedom krenuo u šumu, gledao kako rade i ophode se prema volovima i polako od njih učio zanat rabadžije.Ne libim se ni danas da pitam za savet starije i iskusnije rabadžije koje su osedele radeći ovaj posao,jer da bi rabadžija sačuvao i sebe i volove valja da zna kako da potkuje volove i za njih jaram napravi,kako da vozu u šumi zavrze vlačegom i najbezbednije je izvuče na proplanak ,kao i kada i čim da nahrani volove bez kojih mu nema zarade i života– kaže Slobodan.
Željko Dulanović
