Razgovor sa primesama toplog vranjskog dijalekta i danas se može čuti u  Karavukovu selu, u Opštini Odžaci, gde se posle Drugog svetskog rata u potrazi za boljim životom naselio veliki broj porodica iz pasivnog vranjskog i trgoviškog kraja. Iako je otada prošlo mnogo vremena njihovi potomci nisu zaboravili svoje korene. Svoju tradiciju neguju i kroz rad Udruženja žena “Koštana”, na čijem čelu se punih devetnaest godina nalazi Ljubica Širić Jovanović. Ova kršna Hercegovka je udajom za Vranjanca, čiji roditelji su u ovo razvijeno mesto došli iz sela Barelić, kroz običaje koje je negovala njegova porodica toliko zavolela ovaj kraj da se sa velikim zadovoljstvom prihvatila ovog posla.

U suprugovoj porodici ona se prvi put susrela i sa izvornim vranjskim govorom koji joj je u početku zadao mnogo muka jer nije razumela šta joj govore. Ovo pogotovo kada bi kući ostala sama sa svekrvom koja se u svakodnevnoj komunikaciji jedino njime služila.

– U vreme spremanja ručka znala je da mi kaže “idi po kromitku, s’g će gotvimo ruč’k”, ili idi po “buturku i klasurku”. Razumela sam da treba nešto da joj donesem, ali nisam znala šta je to – priča kroz smeh Ljubica ističući da je bila fascinirana običajem svoje svekrve, koji je takođe donela iz svog kraja da niko od putnika namernika ne sme iz njihove kuće da ode gladan.

Vremenom uz pomoć supruga uspela je da nauči ovaj “strani” jezik, ali ne i da govori tečno jer je bio isuviše komplikovan za nju. Osim jezika ona je od svekrve učila i kako se prave vranjska jela, mese pite i hleb, koje je naprosto obožavala zbog njihovog predivnog mirisa i ukusa. U njenim očima bili su još lepši kada bi ih njena svekrva servirala u posuđu koje je prilikom preseljenja donela iz svog kraja.

Neki od njih su danas pravi rariteti u porodicama čiji preci potiču iz vranjskog kraja, pa je to bio dodatni motiv za njihove žene da se aktivno uključe u rad udruženja sa ciljem da za buduća pokoljenja sačuvaju običaje i tradiciju svojih predaka.

Tako je na njihovu inicijativu u saradnji sa tamošnjom turističkom organizacijom u Karavukovu pokrenuta Manifestacija pod nazivom “Vranjski astal”. Na svakoj od njih one su predstavile jela iz vranjske kuhinje upravo onako kako su ih spremale i posluživale njihove svekrve, majke i bake.

– Zeljančiki, propeći, sečenice, banice, trljanice, lučen gra, koje napravimo serviramo u tepsijama ili zemljanim posudama bez sečenja da bi ljudima mogli bliže da dočaramo o kakvim jelima se radi. Posle razgledanja sve to se u slast pojede i mnogi dođu po još – kazuje Ljubica.

Na njihovom “astalu” obavezno se nađe i pita od koprive koju ona inače mnogo voli, a koju sprema po receptu svoje svekrve. Toliko je lepa da su žene koje je nikada nisu spremale u svojim domovima poželele da je prave za svoje najmilije. Jela sa “Vranjskog astala” ovo udruženje je mnogo puta do sada promovisalo u emisijama koje se bave ovom tematikom.  

Na inicijativu ovog udruženja u školi u Karavukovu, koja nosi naziv čuvenog vranjskog pisca Bore Stankovića, formiran je etno kutak koga krase isključivo narodna nošnja i “kućevni” predmeti koje su njihovi preci doneli sa sobom. Mnoge je poklonila i sama Ljubica koja zajedno sa svojim drugaricama sanja dan kada će u njenom mestu biti izgrađena etno kuća na četiri vode.

Tekst: Gordana Nastić

Foto fb Ljubica Širić Jovanović i Udruženje žena “Koštana”