PUTOVANJE PO SMARAGDNOJ ZMIJI
Postoje mesta koja fotografijom možete da pokažete. Postoje mesta koja možete da opišete. A postoje i ona treća, ona zbog kojih posle povratka kući satima sedite ispred ekrana, gledate svoje fotografije i shvatate da nijedna nije uspela da uhvati ono što su oči videle, što su pluća udahnula i što je srce osetilo. E, Uvac je upravo takvo mesto.
Nedeljno jutro u Zlatarskom kraju počinje mirno. Put do pristaništa vodi kroz šume i brežuljke, a onda se između stabala pojavljuje smaragdna površina jezera. Voda je toliko mirna da više liči na ogledalo nego na reku. Samo poneki talas otkriva da se ispod te zelene površine krije jedan od najneobičnijih kanjona Evrope.
Motor čamca se tiho oglašava. „Sedite, smestite se, polazimo…“
I tu počinje da teče priča.
Plovidba kroz tišinu
Čamac lagano klizi po mirnoj površini Uvačkog jezera, za sobom ostavlja tanak beli trag koji posle nekoliko sekundi nestane kao da nikada nije postojao. Okolo su stene, a ispred novi zavoj. Iza svakog meandra nova slika. Dok većina turista gleda u telefone tražeći savršen kadar, posle desetak minuta svi počinju da rade isto. Spuštaju telefone, jer shvataju da je ovde važnije gledati nego snimati.
S obe strane dižu se beličaste krečnjačke litice visoke i po nekoliko stotina metara. Na njima rastu borovi koji kao da prkose gravitaciji, hvatajući se za svaku pukotinu u steni. Samo se čuju voda koja šušti i motor naše barke. I vetar koji šapuće na uho. I ništa više.
Priča o gospodaru neba
Dok čamac prolazi ispod najviših stena, vodič pušta kasetu s radijskom emisijom o Uvcu i njegovom najznačajnijem stanovniku – beloglavom supu. Pogledi se dižu ka nebu. Nije potrebno mnogo napora, dovoljan je samo pogled u nebo i mogu se videti ogromne ptice koje kruže iznad kanjona. Bez ijednog zamaha ogromnih krila, nose ga vazdušne struje. Kao jedrilica. Kao da ne leti nego plovi nebom. Hrapavi radijski gas priča kako raspon krila ovih lešinara dostiže skoro tri metra, kako su nekada bili pred nestankom, kako su ljudi uspeli da ih vrate i kako danas upravo Uvac predstavlja njihov najvažniji dom u Srbiji. Tu im je hranilište u bilizini, pa imaju uslove i da se gnezde i da imaju potomstvo.
Ledena pećina – podzemni svet koji ne liči na zemlju
Posle plovidbe čamac pristaje ispod strme litice. Sledi kratko pešačenje. Put vodi ka otvoru koji izdaleka ne deluje posebno. A onda kako se približavate ulazu u pećinu temperatura počinje da pada. Bez jakog osvetljenja baterijske lampe ne vredi da ulazite. Ali kad zakoračite u ovu pećinu kao da ste ušli u drugi svet. Ledena pećina nije dobila ime slučajno. U njoj je vazduh svež čak i usred najvećih letnjih vrućina.
Sa tavanice vise stalaktiti. Iz poda rastu stalagmiti. Negde su se već spojili u kamene stubove koji izgledaju kao da pridržavaju celu planinu. Svetlost lampi pravi neobične senke. Kapi vode padaju vekovima istim ritmom. Tišina je tolika da čovek nesvesno počne da šapuće. Kao u hramu. Jer priroda i ovde traži poštovanje.
Put ka vidikovcima
Po povratku u čamac nastavljamo plovidbu. Ovoga puta ka mestu gde počinje uspon. Do najpoznatijih vidikovaca ne dolazimo automobilom, ni šumskim putem, već vodom. To putovanje im daje posebnu vrednost. Kao da vas priroda postepeno priprema za ono što ćete videti. Imate dva puta do vrha, i oba su tepka i zahtevaju fizičku kondiciju i jake zglobove. Ako izaberete manje tešku, u prvi mah, kada krene uspon, mislićete da su vas prevarili po pitanju težine staze i da je mnogo teža nego što je rečeno, ali kad krenete da silazite po težoj stazi koja je izuzetno strma i vratolomna, postaje vam jasno da ste pri usponu izabrali daleko bolju opciju. Oni koji se odluče za uspon po težoj stazi, imaće prilike da osete čari alpinizma. Ova „lakša“ staza prolazi kroz gustu šumu. Miriše smola. Pod nogama šušte iglice četinara. Ponegde se kroz krošnje pojavi plavo nebo, a onda ponovo ostanete u zelenom polumraku. Samo pratite putokaze i nećete se izgubiti. Drveni putokazi pokazuju dva imena – Ravni krš, na koji ćete prvo izbiti i, nakon, veličanstvenog pogleda, shvatiti da onaj uspon nije bio uzaludan. A onda posle kraće šetnje dolazite i do vidikovca Veliki vrh.
Izlazimo na drvenu platformu, ispred nas nema ničega. Samo vazduh. A ispod se pojavljuje Uvac u svoj svojoj lepoti. Meandri se nižu jedan za drugim kao da je neko zelenom bojom naslikao beskrajnu zmiju između belih stena. Kao da ih je neko namerno oblikovao da budu najlepša razglednica Srbije. Tek posle nekoliko trenutaka pogled pronalazi čamce. Male. Toliko male da izgledaju kao dečje igračke koje je neko slučajno ostavio u vodi. Među njima je i naš, onaj kojim smo do malo pre plovili. Tek tada čovek shvati koliko se visoko popeo i koliko je ogroman kanjon. Čak ni fotografije nastale sa ovog mesta ne mogu da dočaraju dubinu kanjona, miris vazduha i osećaj da stojite iznad jednog od najlepših prirodnih fenomena Balkana.
Ali ima još jedan fenomen. A to je drvena baraka, šumska gostiona u kojoj možete da se okrepite raznim vrstama pića, ali i palačinkama od heljde sa kajmakom ili eurokremom, u zavisnosti šta preferirate. Vodič nam je rekao da je ukusnija palačinka kad se pojede u čamcu, nakon napornog spusta, ali smo mi, ipak, iskoristili priliku da na licu mesta pojedemo ovaj delikates. Ne znamo kako bi bilo jesti u čamcu, ali bilo je prilično ukusno i na priličnoj visini od vode.
Metamorfoza
Kada se posle svega ponovo ukrcate u čamac, voda je ista. Stene su iste. Sunce je isto.
Samo vi više niste. U povratku više niko ne juri da fotografiše. Ljudi gledaju, upijaju i gustiraju utiske koje su uneli u sebe na ovoj vodeno-kopnenoj avanturi.
Kao da pokušavaju da zapamte svaki zavoj reke. Svaki let beloglavog supa. Svaku nijansu zelene boje. I svaki zvuk vode koja lagano udara u pramac.
Dok čamac pristaje, shvatate da ste sa Uvca poneli mnogo više od nekoliko lepih fotografija. Poneli ste uspomenu koja će se, svaki put kada nekom pokažete snimak meandara, pretvoriti u isto pitanje: „Da li je stvarno ovako lepo?“
Samo se nasmešite. Jer znate odgovor. Ne. Uživo je mnogo, mnogo lepše.
Zmija koju je nacrtala priroda
Uvac nije poznat samo po meandrima.On je dokaz da priroda ima više strpljenja nego čovek.Hiljadama godina reka je lagano izdubljivala mekši krečnjak, menjala svoj tok i stvarala krivine koje danas liče na ogromnu zmiju.Kada ih gledate odozgo, teško je poverovati da to nije delo nekog vrhunskog arhitekte.
Specijalni rezervat prirode
Uvac nije samo stanište beloglavog supa.Ovde žive vidre, srne, divlje svinje, lisice, šakali, kune, brojne vrste sova, jastrebova i sokolova.U jezeru ima soma, smuđa, klena, štuke i šarana.Na padinama rastu hrast, cer, bukva, crni bor i smreka, dok se na krečnjačkim stenama mogu pronaći brojne retke i endemske biljke koje su se prilagodile surovom kamenu.Ceo ovaj prostor predstavlja jedan od najvrednijih prirodnih rezervata Srbije.
Tekst i fotografije: Aleksej Buila
