Postoje biljke koje nisu samo deo prirode, već i deo istorije jednog prostora, pa i naroda. Jedna od njih svakako je dud. Vekovima je služio ljudima na ovim prostorima, hranio ih, donosio zaradu, zaklanjao od letnjih žega, označavao i štitio puteve, i čuvao tragove nekih davnih vremena.
Od aleja dudova u Vojvodini, preko tradicije uzgoja svilene bube, pa sve do rakije dudare, najbolje buradi za tu istu rakiju, starih stabala koja i danas svedoče o prošlim generacijama, ova voćna vrsta ima mnogo veću ulogu nego što se na prvi pogled čini. O značaju duda, njegovoj istoriji, plodovima, upotrebi i razlozima zbog kojih je nekada bio nezaobilazan deo panonskih pejzaža, za “Dobro jutro” govori Vladislav Ognjanov, vlasnik rasadnika MAVM iz Kaća.
Kad zaveje sneg, dud nam je pokazivao put
Na početku razgovora on ističe značaj duda kao jedne od najstarijih voćnih vrsta na ovim prostorima.
– Dud je kao voćna vrsta jedna od najstarijih na evropskom kontinentu. Smatra se da je na ove prostore došao još pre 2.000 godina, a na Balkanskom poluostrvu se spominje već preko 1.000 godina. U doba vladavine Marije Terezije i Austrougarske monarhije postaje vrlo važna voćna vrsta, jer je ona smatrala da će dud pomoći pretvaranju Vojvodine u područje gde će ljudi moći normalno da žive. Panonska nizija je u to vreme bila faktički neka vrsta močvare, a dud je, uz sve ekonomske koristi, poznat i po tome što koristi velike količine vode.
Naš sagovornik podseća i na značaj duda u iskorenjivanju gladi, obogaćivanju ishrane stanovništva i dodaje:
– On je donosio, pre svega, dohodak kroz svilenu bubu, jer se u to vreme počela intenzivno gajiti. Drugo, to je biljka koja se uopšte hemijski ne prska i vrlo pouzdano rađa svake godine. Njeni plodovi se mogu preraditi u veliki broj prerađevina i koristiti kao sveži. Kao dugovečna voćna vrsta bila je nezamenljiva u obeležavanju puteva. Kada zaveje sneg u Vojvodini, kako da znate gde su putevi? Jedino po drvoredima. Najdugovečnija voćna vrsta u to vreme bio je dud i mi smo u Vojvodini imali stotine kilometara puteva koji su bili obeleženi alejama dudova.
Na pitanje o dugovečnosti duda Vladislav Ognjanov odgovara:
– Ne samo decenijama, nego stotinama godina. Imate puno stabala u Vojvodini koja su više od 100 godina i baš zbog dugovečnosti su služili i kao međaši, drvo međaš je, umesto kamena obeležavalo međe. One se nikada nisu mogle izgubiti, s obzirom na to da je u to vreme bio veliki greh poseći stablo duda. Postoji i priča da u vreme Marije Terezije muškarac nije mogao da se oženi dok nije posadio bar jednu sadnicu duda.
Živi spomenici
U Vojvodini i dalje postoje veoma stara stabla duda koja predstavljaju svojevrsne istorijske spomenike.
– U Vojvodini imate puno tih stvarno jako starih stabala od nekoliko stotina godina. Preko puta Titelskog brega, tu gde Tisa pravi močvare sa druge strane puta prema Titelu, to izgleda kao istorijski spomenik. Nekada su tu ljudi, da bi se spasili od podvodnih voda, sadili biljke. Dud troši velike količine vode. Jedno veliko stablo duda može da potroši i do 200 litara vode dnevno kroz evaporaciju, tako da je i to jedna od važnijih prednosti uopšte sadnje duda – zaključuje Ognjanov.
