Gledajući izložbu „Ornamentalna baština – dvopređne čarape Srbije“, na kraju ove godine zajedničkog nespokoja, ponovo osećamo toplinu kojom su nam ti predmeti darivani i taj spokoj
U eseju „Čovek i školjka“, Pol Valeri priča o svom angažovanju u vezi sa predmetom koji je pobudio njegovu radoznalost – školjkom.
„Prvi put sam pogledao u tu stvar koju sam našao. Beležim ono što sam rekao o njenom obliku, i ja sam zbunjen. Onda sebi postavljam pitanje: „Ko je ovo napravio?“… Moja prva misaona reakcija bila je da mislim o nastajanju. Sama ideja nastajanja prva je i najviše ljudska od svih ideja. Da se objasni, nikada nije ništa više nego da se opiše način nastajanja: to je, jednostavno, ponovno stvaranje toga u mislima“.
Postoji nekakvo neposredno divljenje za predmete kakvi oni jesu, za instrumentalnost njihovog nastajanja; za radost koja i dalje mora da je tu, makar kao uspomena na to šta se sa datim predmetom radilo.
Predmeti ne postoje u nekom sopstvenom univerzumu, oni pripadaju svetu ljudi, svetu u kome ljudi deluju. Ne postoji predmet koji nije ugrađen u neki jezik, u neki sistem pravila za razumevanje.
Mi gravitiramo predmetu u onoj meri u kojoj on dopire do nas. Mi nastojimo da učestvujemo u predmetima, u njihovoj istoriji, u njihovom nastajanju; u intelektualnom i emocionalnom procesu ponovnog oživljavanja zamisli iz koje su nastali.
I upravo je to učestvovanje – ono što čini fenomenološki kamen temeljac poduhvata muzeja: posetilac muzeja živi kroz predmete koje doživljava na izložbi.
Taj muzejski predmet danas su dvopređne čarape. One nas uvode u posebnu misaono-emotivnu avanturu; one nose zadivljujuću lepotu narodne umetnosti, unikatnu po svojoj vrednosti; one vraćaju sećanje na detinjstvo u kome smo od svojih baka i tetaka, u danima darivanja, dobijali pletene šalove, kape, rukavice, prsluke ili čarape, da nas greju i čuvaju.
Gledajući izložbu Ornamentalna baština – dvopređne čarape Srbije, na kraju ove godine zajedničkog nespokoja, ponovo osećamo toplinu kojom su nam ti predmeti darivani i taj spokoj.
Dušica Živković, autorka izložbe, umela je da se odvaži i pronađe nov i drugačiji pristup muzejskim predmetima koje čuvaju Zavičajni muzej u Knjaževcu i Etnografski muzej u Beogradu.
Zajedno sa timom saradnika, podarila nam je izložbu sećanja na prošlost, ali i puteva u budućnost. I, kada već govorimo o budućnosti, verujem da će posetilac sa ove izložbe, po svemu izvanredne, poneti dragoceno iskustvo za neko srećnije vreme.
Divili smo se i neprestano se divimo drugima, kada na pozornicama, u knjigama i tuđim jezicima, na nepoznatim melodijama pevaju, igraju i opisuju prizore čiji su izvori daleki, a njihovi praizvori van svih naših domašaja, a zaboravljamo, neopravdano, na sopstveni kosmopolitizam.
A taj svet, bio bi nam zahvalan da mu uzvratimo svojim pričama, svojom muzikom i jednom ovakvom izložbom.
Izvor: RTS/Nebojša Bradić
Foto: RTS
