Džaba svetla svetskog velegrada kad te u Srbiji čeka tvoje selo, tvoj izlokani put, tvoja njiva, stara šljiva, tvoj prag. Njihov povratak iz Melburna u Australiji, u Blace i Donju Jošanicu, propraćen je stalnim pitanjima „a, šta ćete vi ovde“? Meštanima, nikako nije jasno, njima je bilo jasno još davnih dana, a šta će, koliko će, čime će se baviti i da li će ostati ili je ovo samo avantura, za Jutro je pričala Branka Jeftić.
– Mnogi nas pitaju zašto, a nama je ovde život mirniji, srećniji, zadovoljniji, ispunjeniji, nego u Australiji i nekako ja ne vidim to što, možda, ljudi iz Srbije vide – a ko bi od nje to bolje znao. U Melburn je otišla posle prve godine srednje škole, kao devojčica od 16 godina, provela čitave tri decenije u zemlji kengura i vratila se u mesto sa jedva pet hiljada stanovnika. Promena ogromna, ali ne i nepromišljena.
– Tamo sam otišla kao devojčica od 16 godina, odrasla, udala se, rodila decu i provela 33 godine. Suprug Dragiša je došao kasnije, ali uvek je na imanju imao šljive, bavio se kućnom proizvodnjom – kako su kao porodica godinama dolazili u Donju Jošanicu, shvatili su da i ljudi u Srbiji počinju drugačije da gledaju na selo. To je bio znak da je vreme, da je povratak blizu.
– Vremenom kako smo dolazili videli smo da se Srbija okreće nekom načinu života gde ljudi napokon počinju da shvataju da je jako lepo živeti na selu. Mi doduše, živimo u Blacu, a imanje nam je u selu Donja Jošanica, gde smo kupili još jedno imanje za koje se nadamo da će biti etno selo i da ćemo još više moći da radimo sa ljudima, da promovišemo naš kraj. Jako smo ponosni što tamo nema industrije, što su ljudi još uvek baš ovakvi kakvi jesu, srdačni, normalno se ponašamo, normalno provodimo dane, kakav si takav si, sve možeš da kažeš, sve da uradiš. Imate tu slobodu da se sa ljudima osećate kao osoba, ne glumite, ne stavljate front na sebe i ne ustručavate se – objašnjava Branka, priznajući da je doza zabrinutosti, ipak, postojala. Opet početak, opet neizvesnot, pitanje posla.
– Mi smo skoro svakih godinu, dve, dolazili u Srbiju. Za mene je bilo teško, zato što sam znala da sam osoba koja je rođena sedamdesetih i da je za mene vrlo teško naći posao. Znala sam da moram da se integrišem na bilo koji način, inače ne bih ostala da živim ovde. Ne pripadam tom kraju, ali se nisam bojala jer sam znala šta želim, da moja deca odrastaju u zdravom okruženju. A one su oduševljene, bukvalno oduševljene. Starija će sad četvrtu godinu gimnazije i stvorila je jako lep socijalni život, što je za te godine i najvažnije. Bavi se profesionalnim folklorom i proputovala je skoro celu Evropu. To je nešto što ne može da doživi u Australiji, koliko god smo se mi tamo trudili – najbitnije od svega, došli su otvorenog srca, zbog toga im je sve i krenulo kako treba, a njihova kuća i njihovo selo su utočište u koje beže.
– Malo je bilo teško iz velegrada doći u malo mesto, ali smo došli otvorenog srca, tako da nam je bilo prednost. Bilo nam je dosta svega, ja sam vozila sat vremena do posla, iako tamo imate četiri vozne trake u oba smera. Deci sam uvek pričala dok smo bili u Australiji kako sam putovala na Voždovac u srednju školu, samo prvu godinu, a putovala sam tramvajem i on je pun, svako sa svakim priča, iako se ne poznaju ljudi. U Melburnu sedneš u voz, svi stave slušalice, otvore knjigu i nema komunikacije, a u tom jednom vozu može biti 200 nacionalnosti, tolika je barijera da ljudi uopšte ne komuniciraju. Možete da živite vrata do vrata, a da ne pričate – ipak, samo ipak, ima stvari koje ni ovde nisu sjajne. Birokratija i ponegde mentalitet.
– Srbija je malo teža po pitanju birokratije, po nekim starinskim razmišljanjima. Nisam ja bila u šoku, nego su ljudi bili u šoku „šta ćete vi ovde“. To je bilo jako interesantno slušati, ali i tužno, jer ljudi ne vide prednosti žovota u ovakvoj zemlji, gde si ti zaista slobodan u svakom smislu, da imaš lepu interakciju sa komšijama i rodbinom – to „šta ćete vi ovde“ brzo su razrešili, jer kada su došli, već su imali plan, .
– Imali smo sve nam je bilo potrebno da krenemo u proizvodnju. Nas dvoje kada smo se uzeli plan nam je bio da se vratimo u Srbiju. Mužu je pečenje rakije bio hobi dok je dolazio, a želja mu je bila da ima proizvodnju. Još dok smo bili u Melburnu kupio je dva ogromna profesionalna kazana. Sve je pripremao. Imamo svoje višnje i šljive na preko 12 hektara. Uglavnom su stenlej, čačanska lepotica, i još neke šljive rakijske je sadio. Dobio je za sad tri medalje. Imamo hrastovu burad. Ova rakija je četiri godine stara, odležana u barik buretu, posle kad sazru prebacujemo u prohromske sudove. Svi smo uključeni u proizvodnju, mi mu pomažemo oko etiketa, dizajna i pakovanja – o pomoći drugih ne priča, iskreno kaže samo da su ljudi uzdržani.
– Ne mogu da kažem da da, biću potpuno iskrena, uzdržani su, ne mogu još da razumeju zašto mi to radimo, jako im je čudno. Vidim da počinju da se menjaju, kad negde izlažemo i postavimo na društvenim mrežama oni lajkuju, komentarišu, drago im ješto neko iz njihovog kraja radi nešto ozbiljnije. Većina ljudi koji tamo žive su proizvodnju sveli na svoje domaćinstvo, nisu razmišljali komercijalno – dok se kod nas ne promeni svest, u Australiji je sve komercijala.
– Tamo je sve biznis i sve je moguće – zaključila je Branka Jeftić, povratnica koja je rešena da ostane.
Bereš sam i plaćaš po kilu
– Ima marketa u Australiji, ali uglavom prodaju na kućnom pragu. Leti, na primer, ako hoćeš da bereš jagode, odeš na nečiju farmu, ubereš koliko želiš i platiš po kilu. Ima i marketa gde dolaze farmeri, sve iznose, džemove, sireve, i tu smo najviše voleli da idemo, jer je dobra zabava – kaže Branka.
Tekst: Zorica Dragojević
Foto: Zorica Dragojević i privatna arhiva
