Tokom ove godine u Etnografskom muzeju biće otvorena izložba, koja za temu ima narodnu privredu u drugoj polovini XX veka. Mi smo iskoristili priliku da se pre otvaranja izložbe raspitamo koje sve stare alatke poseduje muzej u centru Beograda Odgovor nam je dao, doktor nauka Marko Stojanović, savetnik u Etnografskom muzeju.
– Ako mislite na muzejske predmete, jedan od najstarijih, koji je došao u Etnografski muzej, je dikmen. On je trenutno izložen u sadašnjoj postavci “Memorija – terenska istraživanja Etnografskog muzeja“ koji obeležava 120 godina postojanja. Dikmen je vrlo jednostavna alatka ili sprava, pošto učestvuje nekoliko ljudi u sprovođenju procedura, koja je korišćena za ručnu vršidbu. A kad kažem ručno, ja pravim podelu na ručnu i mašinsku. Ručna vršidba podrazumeva snagu čoveka i zaprežnih životinja, svojevrsnu spregu. Postoje tragovi, u Vinči, da su isti takvi škriljčana ili kremena sečiva koja se ulažu u njega, pronađena na lokalitetu. Drvo propada naravno, kamen ostaje i onda je osnovna pretpostavka da je on kao takav korišćen još 6-7.000 godina pre naše ere. On se u vreme Starog Rima, u vreme antike, zvao tribulum. Imao je apsolutno istu funkciju kao što ima i ovaj danas. A ova dva koja su stigla do nas imaju još sekundarnu ili čak tercijalnu kulturnu funkciju, zato što jedan od tih dikmena koji je u Etnografskom muzeju početkom XX veka, stigao sa vojnicima, učesnicima u Balkanskim ratovima. Dikmen izgleda kao Aladinov čarobni ćilim, kome su sa donje strane umetnuta sečiva kremena. I taj Aladinov ćilim se stavlja na žitarice, nad kojima je obavljena žetva i onda se tim sečivima vrše u krug, dok se ne razdvoje zrna i ono što ostaje. Tog dikmena srpski vojnici su pronašli u okolini Kumanova i korišćen je za mučenje srpskih vojnika. On je jedan od najstarijih alatki po upotrebi, jedan od najstarijih predmeta koji je stigao u muzej. Po pitanju narodne kulture privređivanja i tu je sprega između ove upotrebe starosti, kulturne starosti, hronološke starosti i kulturne vrednosti za istraživanja i tumačenja – priča Stojanović.
Od našeg sagovornika saznajemo i šta se sve još od starijih alatki mogu naći u muzeju.
– Imate nekoliko srpova koji oblikom podsećaju na sve one srpove koje su korišćeni u stripovima o Asteriksu. To znači da mogu da se prate od vremena Kelta ili antike, zato što narodna kultura u bilo kom svom domenu ide od toga, od najjednostavnijeg do najsvrsishodnijeg. Kad dođe do najsvrsishodnijeg, jer to je prednaučni način mišljenja, oni se uopšte ne bave time, nego ga upotrebljavaju. Sa obzirom da je taj srp očigledno bio svrsishodan, on je došao do više korišćenog u Vojvodini što bi rekli u orientalnoj Srbiji, koja je bila pod osmanlijskom okupacijom, tako da su neki najstariji srpovi kao i neke druge alatke, nastale recimo u praistoriji vilica. Od nekih zveri kada se uzmu zubi za sečivo, a ova vilica sama je drška. To naravno nije srp ali ima funkciju srpa tako da na tom tragu može da se prati njihova starost i upotreba. Oni koji su do nas stigli, su s početka XX veka i mogu da se povežu sa antičkom upotrebom preko srednjevekovne do današnje. Naravno, srpovi su ovako imali promenu u zavisnosti od kulturnih uticaja koji su dolazili do nas. Polako od XX veka do danas, smo prešli na industrijsku sa zadržavanjem u osnovi istog oblika i funkcije. Taj polumesečasti oblik je najjednostavniji i kao i sablja ima zakrivljeno sečivo, pa je zato i najjednostavniji.
Na pitanje da li se nešto od tih alatki, na žalost ili na sreću, i dalje koristi negde u Srbiji, Stojanović kaže da se ne koriste.
– Niti ima ljudi koji to koriste, niti ima svrhe da se to koristi. Kad kažem koristi, to znači da se koristi u obimu i kvalitetu koji bi podrazumevao neko privređivanje koji ima rezultate. Naravno, koriste se i srpovi, i motike, i ašovi, i dikmeni, i dikele, kosiri, ali je to sad u osnovi svedeno na pojedinačno ili sporadično. Pojedinačno znači da ga ili jedan čovek ili nekoliko ljudi u jednoj seoskoj zajednici koriste za ono što bi nekad bilo potrebno, jer su sela zapustela. U selima više nemate na taj način organizovane proizvodnje, a ukoliko postoji proizvodnja, ona je pored svega okrenuta ka mašinskom obrađivanju. One koje su se najviše upotrebljavale su ove alatke koje su bitne za celokupan proces, od zrna žitarice do brašna. Tako su se najviše upotrebljavale motika, srp, kosa. To je taj trio.
Na našu konstataciju da je kosa i dalje aktuelna na raznim kosidbama, Stojanović kaže:
– To je već prešlo u turističku atrakciju. Retko se zaista obavlja kosidba na taj ručni način. Zastupljena je najšire u našim, muzejskim tumačenjima narodne privrede. Inače, sela su zapustila, stari ljudi ako to koriste, koriste za sebe da iseku repu ili bilo šta drugo – smatra sagovornik.
Nametnulo se i pitanje da li su se alatke delile na one koje su korišćene u brdskim krajevima i one koje su upotrebljivane u ravničarskim.
– Možemo da govorimo o toj podeli i to za upotrebu rala i pluga. Prvo što mi je palo na pamet, zato što se smatra da su ralo jednostavnije, a plug je komplikovaniji. Plug prevrće zemlju, a ralo je samo rahljenje tla. Ralo ima ono plitko sečivo koje samo razreva zemlju. U brdskim predeljima vam je tanak sloj obradive zemlje. Ispod je kamen i onda, da biste je uopšte na bilo koji način obradili, vi morate vrlo plitko da orete. I onda su tu svakako plugovi. Drugo, rala su bez točkova. Oni imaju samo jednu tačku oslonca, kojom se ide za zaprežne životinje i onda vi možete po velikim strminama i pod velikim nagibom da obavljate funkciju. Plug ako stavite pod ozbiljnim nagibom, pored svega nije sigurno da će moći da isto obavlja. Nećete moći da utiskujete dovoljno dobro njegovo sečivo kojim bi se prevrtala zemlja. Inače, motika, kosa, srp, o čemu vam govorim, to manje je zavisno od uslova – da li su to brda, planine ili ravničarski delovi, koliko ih ljudi upotrebljava.
Za kraj razgovora Stojanović nam otkriva koja alatka je bila najteža za upotrebu.
– Kosidba se računa kao jedan od najtežih fizičkih poslova za kosca. A inače, meni je bilo najteže da kopam, pošto nikad nisam uspeo da saladam i prilično sam visok, tako da bole leđa – kroz smeh priznaje naš sagovornik.
Tekst i foto: Dijana Maksimović
