Nikada u životu nisam čula za mesto Čučuge, a evo mi pedeset i kusur godina. Sasvim slučajno, kako to inače bive, listajući nešto na fejsbuk profilu, iskoči mi priča o Kokanovićima. Ni manje ni više nego porodica koja je napravila berač bobičastog voća sa vazdušnim pulsacijama. I ja šta ću, radoznala kao što jesam, nađoh na mapi gde su Čučuge jer oni tamo imaju plantaže borovnice, maline, kupine i ribizle. Nije daleko od Beograda, tik pored Uba gde, inače, imam rodbinu i gde sam nebrojano puta bila. Jutro nije obećavalo, od svih toplih, najtoplijih dana, baš taj je morala da počne kiša. Nešto sitno, malo, tek da podigne prašinu, i zamuti šoferšajbnu opranog automobila. Sedam u auto, sa mnom kuma, nerazdvojni moj pratilac.
– Znaš li gde idemo? – mislim se šta me pita, kad idemo na Ub, magistralom, pa na odvajanje za Kopove, pa dalje gde navigacija kaže. Ćutim, ne progovaram, sedam, krećemo, usput pekara, kifle jer drugo mi smeta u putu, magistrala i ćao bela. A bela zaintačila svoje i pravo gde je dalje, što dalje od bližeg. Usputnu kuminu grdnju ću preskočiti i nabrajanje šta smo sve promašile, gde smo otišle i što nismo mamu povele kad smo već tuda išle. Dok smo se raspravljale, već smo skrenule s glavnog puta i nekih kilometar, kilometar i po tucanikom do plantaža i BSK-a. Ubrzo je stigao i Marko Kokanović, zbog koga sam na ovaj put i krenula. Uz kafu, domaću, jaku, pravu mušku i rakiju od kupine, koju sam probala prvi put u životu, i mogu reći da je odlična, počesmo priču.
Po kom principu radi berač, koje voće možete njime brati, kako ga možete kupiti, pročitaćete u nastavku teksta, ukoliko se pretplatite na naše štampano i eletkronsko izdanje.
