Насловна ТЕМЕ ЗДРАВА ХРАНА BIOPČELARSTVO: Svi traže zdrav med, ali ga retki proizvode

BIOPČELARSTVO: Svi traže zdrav med, ali ga retki proizvode

Мед од полена са биљака које су третиране пестицидима или које су генетски модификоване није здрава храна, а још мање је лек.

649
Фото: Б. Ненковић

Situacija je zaista alarmantna, jer konstantno zagađivanje životne sredine, pogotovu u reonima koji se intenzivno bave voćarstvom, ugrožava pčelu. Njen imuni sistem je toliko oslabljen da ne može doneti dovoljno hrane ni za sebe, a kamoli viškove za pčelare.

Košnice Dušana Ristovića iz Gornjeg Goločela kod Kragujevca smeštene su na 400 metara nadmorske visine i pčele skupljaju polen od biljaka koje su nekoliko desetina kilometara udaljene čak i od magistralnih i regionalnih puteva.

Sve je više ljudi koji žele da je na njihovom stolu prirodna i nezagađena hrana, ali su i dalje u manjini oni koji su spremni da takvu hranu i proizvode. Jer, ta proizvodnja podrazumeva mnogo odricanja, znanja, a još uvek ne donosi veći profit od konvencionalne proizvodnje. Tako je i sa medom! Malo je pčelara u Srbiji koji su spremni da proizvode zdrav med i da njihove košnice budu smeštene u potpuno nezagađenu prirodu.

Med od polena sa biljaka koje su tretirane pesticidima ili koje su genetski modifikovane nije zdrava hrana, a još manje je lek – tvrdi naš sagovornik Dušan Ristović, jedan od retkih pčelara u Šumadiji, pa i u čitavoj Srbiji, koji se opredelio za biopčelastvo.

Ristović je iz sela Gornje Goločelo kod Kragujevca i pčelari od 1972. godine. Oko 50 svojih košnica uveo je u kategoriju biopčelarstva, kako bi dobio zdrav med. Prvi princip u ovoj kategoriji proizvodnje meda jeste da nema selidbe pčela, već su one smeštene na isto mesto sve vreme.

U Srbiji se košnice sele, recimo, na suncokret, a suncokret se tretira hemijom, pesticidima. On te materije vuče iz zemlje, preko korena i glave suncokreta i hemija tako stigne do polena. Takav med nije čist. Neki ratari i voćari prskaju biljke i s više hemikalija nego što je propisano, tako da su šanse da se sve to ne nađe u medu zaista minimalne. Otrovi se slivaju u med ako su biljke zagađene – kaže Ristović.

Drugi važan princip koga bi trebalo da se pridržavaju biopčelari jeste nezagađena okolina. Dušan je svoje košnice smestio na porodično imanje, između Kragujevca i Knića, ka padinama planine Gledić, gde u prečniku od preko 20 kilometara nema skoro nikakve industrije, niti bilo kojih drugih zagađivača.

Košnice su na 400 metara nadmorske visine i pčele skupljaju polen od biljaka koje su nekoliko desetina kilometara udaljene čak i od magistralnih i regionalnih puteva. Možete da kažete da vaše pčele skupljaju nezagađen polen, ali ako vam košnice stoje na kilometar od prometnog puta, onda se u med slivaju otrovi – objašnjava Ristović.

Pčele u konceptu biopčelastva tretiraju se od svih bolesti isključivo preparatima na biljnoj bazi. Ristović kaže da pčelari koji su okrenuti ovom pravcu za sada ove preparate nabavljaju iz Rusije i Bugarske, jer ih na našem tržištu još uvek nema.

Marš protiv GMO

Ristović je član Društva pčelara Kragujevca, koje zastupa stav da je genetski modifikovan polen jedan od glavnih razloga nestajanja pčela u svetu. Ovo društvo se prošle godine pridružilo Maršu protiv GMO, održanom u Kragujevcu. Drugi važan razlog za njihovu borbu je – ne ugroziti izvoz meda, jer se ovdašnji pčelari itekako oslanjaju na inostrane kupce. U ovom udruženju smatraju da Evropa koliko sutra može da donese propise, kao što je to uradila 2011. godine, da polen genetski modifikovanih biljaka ne sme da bude u medu.

Treća važna činjenica u biopčelarstvu je organizovana sadnja ili setva medonosnih biljaka. Ristović kaže da je, osim bagrema kojeg ima u okolini, morao da zaseje na svojim i okolnim livadama medonosne biljke. Godinama ubeđuje i komšije da to isto rade, kako bi pčele stalno imale dovoljno hrane.

Pčelari iz Šumadije ozbiljno razmišljaju o tome da košnice sele u druge krajeve, gde nema zagađenja. Oni tvrde da je imuni sistem pčela oslabljen zbog velike, nekontrolisane i nestručne upotrebe hemijskih sredstava, pogotovo u krajevima gde je razvijena voćarska proizvodnja.

Uskoro ćemo morati da selimo košnice na veće nadmorske visine i u čistije krajeve. Ne samo zbog kvaliteta meda, već i zbog toga što je pčela ugrožena zbog agresivne upotrebe hemijskih sredstava, koja se često nestručno upotrebljava – tvrdi Slobodan Lazarević, pčelar iz Čumića, sela na pola puta između Kragujevca i Topole.

I on potvrđuje da je, zbog nekontrolisane upotrebe hemijskih sredstava za tretiranje voća, imuni sistem pčela oslabljen, a u medu se često nađu i nedozvoljene supstance.

Situacija je zaista alarmantna, jer konstantno zagađivanje životne sredine, pogotovu u reonima koji se intenzivno bave voćarstvom, ugrožava pčelu. Njen imuni sistem je toliko oslabljen da ne može doneti dovoljno hrane ni za sebe, a pogotovo viškove za pčelare. Zato smo prinuđeni, naravno, ko ima uslova i kapaciteta, da svoja društva, čak i za stacionarno držanje košnica, izmestimo u oblasti gde nema zagađenja životne sredine – kaže Lazarević.

Foto: B. Nenković

Pčela je, tvrdi Lazarević, na prvoj liniji fronta i prvo merilo i branik zdravlja životne sredine.

Mnogo je slučajeva nestručnog korišćenja hemijskih sredstava, zbog čega pčele ugibaju, kada odlaze na cvetove da skupljaju polen i nektar. S druge strane, unose med koji u sebi sadrži zabranjene supstance, koje se otkriju kasnijim analizama koje radimo kada želimo da ga prodamo. To su dva merila koja ukazuju na to da je situacija alarmantna i u košnici i van nje – objašnjava Slobodan Lazarević.

Ovaj pčelar ozbiljno razmišlja da svoje košnice iseli iz ovog regiona i premesti ih na planinu Rudnik ili neku drugu obližnju planinu, gde su zagađenja minimalna ili ih uopšte nema.

Blago koje treba očuvati

U Srbiji ima obeleženih preko 1,1 milion košnica i nije teško izračunati koliko nam je ova industrija značajna. Poređenja radi, u Sjedinjenim Američkim Državama, gde se događa veliki pomor pčela, od nekadašnjih četiri miliona ostalo je svega 1,5 miliona košnica. To nam dovoljno govori o tome kolika je trenutno snaga Srbije u pčelarstvu, pa čak i u odnosu na Ameriku. Ako imamo blago, onda treba da smislimo način i da ga očuvamo. Pčela živi tri do četiri nedelje. Od toga dve nedelje, odnosno pola svog života provede radeći, za sebe, ali i za ljude. Bilo bi pošteno da joj omogućimo najbolje uslove. Ne treba zaboraviti da je ona jedini insekt na planeti koja proizvodi hranu za ljude – ističe Ristović.

Bićemo prinuđeni da se pomerimo na veće nadmorske visine i manja naseljena područja, gde pčela može prvo za sebe da stvori hranu, a onda možda i neki višak za nas. U ovim uslovima bukvalno se vidi da se ona sama bori sa svim spoljnim faktorima, jako je oslabljena i pitanje je dokle će izdržati. Treba i malo ljubavi i pažnje pružiti pčeli, a ne samo misliti na zaradu, kako bismo dugoročno uživali u njenoj hrani – dodaje Lazarević.

Šumadijski pčelari plaše se da bi ovaj insekt u budućnosti mogao da nestane u ovim krajevima, ako se većina ne opredeli za biopčelarstvo. Zabrinuti su i što je sve manje meda u košnicama, a sve više u rafovima, i to po niskim cenama od svega 200 dinara. Oni tvrde da kilogram pravog meda ne može biti toliko jeftin, te da je cena lipovog i livadskog meda oko 800 dinara, bagremovog i do 1.000 dinara, dok je suncokretov nešto jeftiniji.

U Srbiji su retki pčelari koji su se okrenuli biopčelarstvu. U Šumadiji su za sada poznata dvojica. Treba reći da država za ovaj vid pčelarstva daje i nešto veće subvencije, tako da svaki pčelar koji se pridruži borbi za zdrave pčelinje proizvode može da računa na 1.000 dinara po košnici.

Pri osnivanju pčelinjaka koji pretenduju da budu u kategoriji biopčelastva  najpre mora da se osigura dovoljno hrane za pčele. To podrazumeva organizovanu sadnju medonosnih biljaka. Pčelinjak bi trebalo stacionirati na mesto gde u prečniku od barem dva kilometra nektar i polen potiču od poljoprivrednog bilja iz ekološke proizvodnje ili od prirodne vegetacije koja nije tretirana hemijskim sredstvima.

Biopčelarstvo podrazumeva i da postoji dovoljna udaljenost od bilo koje proizvodnje koja je izvor zagađenja životne sredine, kao što su, na primer, gradski centar, industrijska zona ili autoput.

B.N.

Dobro jutro broj 572 – Decembar 2019.