Bob je relativno nepoznata biljna kultura na našem području. Ovu mahunarku uglavnom uzgajaju hobi povrtari za svoje potrebe, a konzumiraju se ili vrlo mlade mahune ili još zeleno, mlado zrno (poput graška). Suvo zrno se u ishrani koristi slično kao pasulj. Osim toga, pojedini ga uzgajaju kao đubrivo (stočni bob) ili za potrebe zelenišnog đubriva.
Ali, bob (lat. Vicia faba; engl. broad bean, faba bean, fava bean), postaje sve popularniji kako raste potreba tržišta za biljnim proteinima. Njegovo seme sadrži 22 – 35 odsto proteina što je jako važno za prehrambenu industriju koja pokušava da zadovolji globalnu potražnju za ishranom baziranom na namirnicama biljnog porekla (engl. plant based diet).
Reč je o jednogodišnjoj zeljastoj biljci iz porodice mahunarki. Koren može da prodre i do jednog metra dubine zemljišta, a njegova glavnina nalazi se u prvih 20 cm oraničnog sloja. Razgranat je, sa velikim brojem sekundarnog korenja na kome su vezane nitrofiksacijske bakterije roda Rhizobium koje usvajaju atmosferski azot pa ga prevode u biljci pristupačan nitratni i oblik amonijaka, ujedno obogaćujući zemljište azotom, piše Ante Devčić u svom radu „Proizvodnja i lekovita svojstva boba“.
Stabljike su zeljaste, šuplje i visine 60 – 110 cm. Cvetovi su bele boje ili bele boje sa crnim šarama, a nakon cvetanja razvijaju se mesnate debele mahune, koje rastu postupno. Kada narastu do konačne veličine, dužine su i do 30 cm, u sebi mogu imati tri do 12 semenki. Kako sazrevaju, mahune su u početku mekane, unutar njih je sunđerasto belo tkivo u kom dozrevaju semenke koje postaju tvrđe i menjaju boju iz zelene u belo-zelenkastu do smeđu boju, zavisno od sorte. One mogu biti sitnije okrugle do vrlo velike bubrežastog oblika.
ako je skromnijih zahteva, za njegovo gajenje najpovoljnija su srednje teška zemljišta, dobre propusnosti za vodu i kapaciteta za vazduh, uz pH 7 – 8. Otporniji je na zaslanjenost od graška i pasulja. Do početka cvetanja ima skromne zahteve i za vodom, ali nakon te fenofaze, dobra snabdevenost vodom bitna je za prinos mahuna i zrna. Budući da ima dubok koren, može koristiti vlagu iz dubljih slojeva.
Minimalna temperatura klijanja je 1 – 3 stepena Celzijusa, optimalna 20 stepeni, ali najsigurnije je klijanje pri 5 – 6 stepeni. Najniža temperatura koju bob može podneti je -6. Neometani vegetativni rast odvija se pri temperaturi između 12 i 25 stepeni. Iako neutralan na dužinu dana, brže procveta kada je dan duži od 12 sati, navodi Devčić.
Plodored je najvažnija agrotehnička mera u uzgoju boba koga na istu površinu ne treba sejati najmanje tri godine, a optimalno pet. Dobra je predkultura za žitarice jer se na njegovom korenu nalazi veliki broj kvržica pomoću kojih se veže atmosferski azot. Ako se uzgaja radi mahuna i mladog zrna, dobar je kao predkultura za letnje i jesenje povrće budući da ostavlja veliku organsku masu koja se zaorana brzo razgradi.
Ova biljka je jedina iz porodice mahunarki koja dobro reaguje na đubrenje stajnjakom, koji se dodaje između 20 i 30 t/ha. Stanjak ujedno utiče na kvalitetniju strukturu zemljišta kome će poboljšati vodno-vazdušne odnose.
Takođe, potreban mu je fosfor, osim za biljku i za razvoj kvržičnih bakterija. Zavisno od zaliha u zemljištu dodaje se 60 – 100 kg/ha fosfora i približno toliko kalijuma.
Seme boba je krupno pa stoga nije potrebno preterano usitnjavati zemljišta. Ono se obavlja drljačama kako bi se osigurala fina struktura i što bolji dodir zemljišta sa semenom, piše Devčić.
Sejati se može sejalicom za okopavine, ali i za žitarice. Zapravo, njegov je uzgoj vrlo sličan uzgoju soje. Na pripremljeno tlo izvodi se direktno polaganjem semena na dubinu od pet do 10 cm, zavisno od njegove veličine. Norma je do 40 klijavih zrna po m kvadratnom, a kod setve na međuredni razmak od 45 cm, norma setve se može smanjiti.
Kao prednosti niže setvene norme je to da je biljkama potrebno manje vode, ostaju niže rastom, manja je pojava bolesti zbog bolje prozračnosti, a zrenje nastupa ranije. Sa druge strane, mane su da prekrivanje zemljišta nastupa kasnije pa je zato teža kontrola korova, a i manji je broj biljaka koje mogu da kompenzuju zarazu nanovirusom.
Za čuvanje vlage i kontrolu korova korisna je višekratna međuredna obrada. Kako piše Devčić, pozivajući se na knjigu „Povrtarstvo“, Ružice Lešić i saradnika, ova biljna kultura je osetljiva na herbicide koji se ne primenjuju nakon nicanja.
Ozimi bob se seje u oktobru i novembru, odnosno sve dok vremenske prilike dozvoljavaju, a jari u februaru, najkasnije do polovine marta. Ozimi je otporniji na štetočine i bolesti koje donose više prolećne temperature, ali nedostatak je osetljivost na niže zimske temperaturne vrednosti.
Tokom rasta i razvoja izložen je velikom broju bolesti i štetočina koje izazivaju fitopatogene gljive, insekti i paraziti. Navedeni patogeni parazitiraju vegetativne organe (list, stabljika) i generativne organe (cvet, mahuna, zrno).
Najznačajniji uzročnici koji utiču na smanjenje kvaliteta i količine prinosa su smeđa pegavost boba (Botrytis fabae), rđe (Uromyces viciae-fabae), palež boba (Aschohyta fabae), bobova crna vaš (Aphis fabae Scop.) kao i nematoda stabljike (Ditylenchus dipsaci (Kühn) Filipjev).
Kada je reč o sortimentu, on je za jari vrlo bogat. Najvažnije sorte jarog koje na našem tržištu nudi semenska kuća RWA su Julija, Alexia, Gloria, Gracia, GL Sunrise, GL Emilia, GL Magnolia, GL Lucia, GL Jasmin te GLA1412 (WP2 AT).
Osim jarog, oplemenjivački program nudi i ozimi koji počinje da cveta tri nedelje ranije od jarog čime proizvođač može da izbegne visoke temperature tokom cvetanja i formiranja mahuna. Datum setve i žetve je kao i kod ozime pšenice, dok je norma setve 18 do 30 klijavih zrna po m2, a dubina minimalno osam centimetara. Sorte ozimog su GL Arabella te GL Alice.
Izvor: Agroklub.rs
Foto: Pixabay
