Kada bi se vratili u prošlost, negde oko Prvog srpskog ustanka, sreli bismo Bosiljčića pretke, kako dolaze iz okoline kršnog Nevesinja u plodnu Zapadnu Srbiju. Možda bismo ih zatekli kako se u Gorjanima kod Užica druže s tadašnjim srpskim velikašima, a deceniju i po kasnije kako peku rakiju po kojoj su postali prepoznatljivi u tadašnjoj Evropi.
Piše: Zorica Dragojević
Daleke 1820. godine, kad su neke države tek nastajale, Bosiljčići su imali destileriju i ogromno imanje, tada su zasadili prvu šljivu požegaču na ovim prostorima. Sada, dva veka kasnije, njihovi potomci vratili su se na mesto odakle je poteklo preko dvadeset porodica. Obnovili su imanje, obnovili šljivike i krenuli da urade ono u čemu ih je Drugi svetski rat omeo: da svojim rakijama osvoje svet. Jedan od njih, Milan, poznati srpski glumac, folkloraš i ljubitelj svega tradicionalnog, pričao je o rakijama za „Dobro jutro“.
Povratak korenima
– Kao glumac i kao folkloraš obišao sam pola sveta, video mnogo toga. Moram da naglasim da se u svetu ljudi ponose svojom tradicijom, a kod nas je to u zapećku i često se pitam zašto je to tako. Zbog toga sam odlučio da se vratim korenima, da se vratim tradiciji Bosiljčića, da obnovim sve to i pokažem svetu kakve kvalitete imamo – priča Milan, uz karakterističan osmeh na licu.
Zadovoljan je onim što je destilerija, čiji je on predstavnik i glasnogovornik, na samom svom novom početku postigla.
– Moji preci došli su iz Nevesinja u Gorjane, tu su se naselili i posadili prve šljive požegače, a već od daleke 1820. Avram i Joksim Bosiljčić pekli su rakiju za prodaju. U to vreme nastajala je Amerika, a moji su negde u nekom selu u Srbiji pekli rakiju. Kako da ne budem ponosan na tako nešto. Osim proizvodnje rakije, moja porodica se bavila i humanitarnim radom, bili su prepoznatljivi u svetu – ponosan je mladi glumac na svoje pretke.
Dodaje da ima pouzdanih dokaza da su se tadašnji Bosiljčići družili s kraljevskom porodicom.
– Postoje zapisi da su se moji preci družili s kraljem Aleksandrom. Bili su tradicionalisti i zbog toga su i stradali. Prvo su nam Nemci uništili 1943. zasade šljiva, a potom su nas komunisti 1946. proglasili narodnim neprijateljima pa su nam oduzeli imovinu. Moj otac, koji je bio poznati koreograf i glumac, dugo se, kao i svi njegovi, borio da im se ta imovina vrati, i ne samo imovina, već i ime – objašnjava Bosiljčić.
