Početkom marta, ponekad i krajem februara, počinje da cveta upadljiv grm, prekriven brojnim zlatnožutim cvetovima. Dok su grane većine listopadnih biljaka još uvek gole, forzicija se predstavlja u svom punom sjaju. Zato njena vrednost i jeste velika. Sem visibabe i jagorčevine, prva u baštu unosi boju i cvet, koji na biljci ostaje pet šest nedelja. Prvo procveta, pa tek kasnije olista.
Forzicija (Forsythia) pripada rodu listopadnih grmova koji potiču iz istočne Azije (Kina, Japan, Koreja). Još u 18. veku u Evropu su je doneli trgovci cvećem. Međutim, postoji i evropska (Forsythia europaea), endemična biljka na području Balkana (jugozapadni deo Srbije i deo Albanije). Ime je dobila po škotskom botaničaru Vilijemu Forsajtu, upravniku kraljevskog vrta u Kensingtonu u Londonu.
U našim uslovima uglavnom dominira žuta boja cvetova, dok se u postojbini mogu naći i veoma lepe bele i ružičaste forzicije. Postoje i dva varijeteta F. suspensa i F. inermedia.
Forzicija nema posebne zahteve. Dobro podnosi niske temperature i letnje suše, ali ne duge. Ne prija joj ni mnogo vode. Bolje je manje, ali redovno zalivanje. Da bi se sačuvala vlaga, stručnjaci preporučuju malčiranje. Otporna je na gradska zagađenja, pa se često može videti na javnim površinama i u parkovima. Odgovara joj plodno zemljište, ali uspešno raste i na siromašnim. Voli sunčana mesta u vrtu, gde ima najmanje šest sunčanih sati. Može se saditi i u senci, ali će slabije cvetati.
Najčešće se sadi pojedinačno, kao soliter na travnjaku, što joj daje posebnu lepotu. U većim vrtovima najbolji efekat postiže posađena u grupi i kao pozadina nižim biljkama. Može se koristi i za maskiranje nekih zapuštenih zidova. Izuzetno je atraktivna živa ograda od ovog grma zlatastih cvetova. Iako cveta samo u proleće, njeni zeleni listovi dugi između dva i deset centimetara, po tri iz jedne osnove, ostaće kao zaštita sve do decembra, nekad i duže ako je zima blaga, bez jačih mrazeva. Može se kombinovati i s drugim cvetnim grmovima kao što su vajgelija, spirea, pirokanta… Sadi se tako da na dužini ograde od 20 metara bude po pet biljaka svake vrste.
Pošto forzicija raste u visinu i do tri metra, orezivanjem se može formirati kruna, ali i visina grma. Orezuje se samo jednom godišnje, u proleće posle cvetanja, a grane skraćuju za jednu trećinu. Posle orezivanja formiraće pupoljke za sledeću godinu, čime se podstiče obilnije cvetanje. Kasnijim orezivanjem izostalo bi obilno cvetanje naredne godine. Zato se u jesen mogu prorediti samo guste grane iz sredine.
Forzicija se veoma lako razmnožava. Najlakši način je reznicama koje se uzimaju s biljke posle cvetanja. Oštrim makazama se odsecaju grančice duge 10-15 centimetara, a kad se skinu listovi, pobodu se u zemlju, s tim da vire bar dva pupoljka. Redovnim zalivanjem brzo će se ožiliti.
Može se razmnožiti i položenicama, tako što se najniže grane saviju i polažu na zemlju. Malo se nagrnu, dobro zaliju i drže pritisnute neko vreme dok se ne ukorene, a zatim odvoje od matične biljke i posade. Ukoliko se malo pre cvetanja odseče grana i unese u kuću da se cvetovi koji se sastoje od četiri latice, otvore kao ukras, u vazi gde stoji, pustiće žile. Više grančica se može posaditi u žardinjeru, gde će procvetati u februaru naredne godine i oplemeniti okolinu.
D.R.
Dobro jutro broj 539 – Mart 2017.
