Kažu da nema kačamaka, proje i cicvare bez brašna od kukuruza osmaka, ali danas ga retko ko seje. A naši stari jedino su u njega imali poverenja. Dobro je podnosio surovu klimu pa je u brdsko-planinskim područjima dugo bio glavno „hlebno žito“, dok se pšenica gajila tek za pogaču i slavski kolač. Međutim, osamdesetih godina prošlog veka potisnuli su ga hibridi, nakon čega se iz njiva preselio u uspomene i na okućnice onih koji drže do tradicije i kvaliteta.
Tekst i foto: Željko Dulanović
Kukuruz osmak poznat je i kao staklenac ili srpski krivalj, kako ga najčešće zovu u centralnoj i istočnoj Srbiji. Stabljika mu je slaba, ali otporna na sušu i ostale vremenske neprilike, dok mu je klip dugačak i blago zakrivljen. Zrno mu je raspoređeno u osam nepravilnih redova, po čemu je i dobio ime, mada, ako dobro rodi, ima i koji red više. Postoje i beli i žuti osmak. I jedan i drugi se odlikuju izuzetnim ukusom, zbog čega su specijaliteti od njihovog brašna, samlevenog u potočari, sve traženiji na trpezama gurmana.
Najukusnija proja od žutog osmaka
– Zrno mu je krupno i toliko tvrdo da se i vodenički kamen namuči dok ga samelje. Ali se zato od njegovog brašna mesi najukusnija proja koju su naši preci obično jeli umesto hleba. Posebno je ukusna proja od žutog osmaka, koji se nekada uglavnom uzgajao u višim planinskim predelima sa surovijom klimom. I sâm sam je jeo kao mali, pa me je i sećanje na taj ukus pokrenulo da da ga opet sejem – kaže Desimir Tadić (62) iz valjevskog sela Mijači, zaljubljenik u stare i gotovo zaboravljene sorte.
