Piše: Lea Radlovački

Hrast. Reč koja asocira na snagu, čvrstinu, otpornost, na drvo koje čuva i štiti. I baš tako hrast je i predstavljen kroz vekove, podsećajući nas na to da je dugovečan, da simbolizuje život: od korena koji nas vezuje za pretke, preko stabla koje služi da ga celivamo, do grana i lišća koje se obnavlja, a koji pripadaju budućim generacijama i Bogu. Zato se i veruje da se hrast ne sme seći, odnosno ubiti, već mu se mora dopustiti da se sam osuši i utihne. Jer, to drvo ima svoju dušu, a često je, kažu, domaćin tuđih duša.

Mnogi narodi, poput staroslovenskih, grčkih, rimskih, skandinavskih, veoma su cenili šume i stabla, a posebno su hrast povezivali sa svojim najvišim božanstvima. To sveto drvo oduvek je pripadalo vrhovnim bogovima, pa je kod Grka ono Zevsovo drvo, kod Rimljana Jupiterovo, kod Germana Donarovo, kod Skandinavaca Torovo, kod Kelta Dagdijevo, a kod Slovena Perunovo. Na kraju krajeva, baš takva raskošna i uzvišena krošnja, savršeno je mesto za boravak bogova čiji se glasovi čuju u šuštanju lišća i tutnjavi gromova.

Meta gromova i veza sa bogovima

Hrast je, međutim, itekako rasprostranjen i po azijskom kontinentu, pa je tako u indijskoj tradiciji posvećen Zemlji, dok u kineskoj simbolici označava muževnost, ali i slabost u snazi; to je drvo koje se opire životnim promenama i potom se lomi na oluji.

Zato i ne čudi što hrast povezuju sa gromovima i kišom, a sva vrhovna božanstva su ujedno i bogovi gromovnici, pa otud i verovanja da grom najčešće pogađa baš njegovo stablo. Kod starih Grka, čije se najslavnije i verovatno najstarije svetilište nalazilo upravo u hrastovoj šumi, postoji mit da je zbog svađe između Zevsa i njegove žene Here došlo do potopa, a da je, kad je nevreme prestalo, iz zemlje najpre nikao hrast, kao simbol mira među supružnicima.

U keltskoj Galiji, druidi, predstavnici svešteničke klase, smatrali su da su najveće svetinje hrast i imela koja na tom drvetu raste, dok postoji verovanje da su zarad magije koristili njegove plodove – žirove. Čak i etimološki gledano, istoričari dovode u vezu naziv druida i grčkog naziva za hrast (drus), zbog čega se keltski sveštenici nazivaju hrastovim ljudima.

Među Slovenima je, pak, poznato i da su se hrastu prinosile žrtve, kao i da su pojedina stabla predstavljala svojevrsne „zapise“, odnosno kultna mesta oko kojih su se ljudi molili. Tako je skoro svako naselje imalo svoj glavni zapis, najčešće u centru naselja, a zapisi su bili staništa božanstva polja i šuma koja su štitila selo od bolesti i gromova, a useve od oluja i grada.

Iz tog razloga izričito je bilo zabranjeno seći svete hrastove, kroz koje su prožete opasne sile, ložiti suve grane ili opalo lišće, ljuštiti koru sa stabla ili ga na bilo koji način oštetiti jer bi, verovalo se, to donelo nesreću ne samo onome ko je tako nešto učinio, već i svima oko njega. Isto tako, u nekim krajevima bila je zabranjena i sadnja hrastova, odnosno odgajanje iz žira, jer se smatralo da će takvo drvo, kad naraste do visine onoga ko ga je posadio, postepeno mu oduzimati snagu i odvesti u smrt.

Simbol rođenja i smrti Isusa

Hrastova grana se pali u znak sećanja na vatru koju su vitlejemski pastiri naložili u pećini u kojoj se rodio Isus, kako bi na taj način zagrejali novorođenče i njegovu majku. S druge strane, veruje se i da je naložen badnjak simbol krsta na kome je Hrist razapet, dok toplina vatre simbolizuje spasenje ljudskog roda zahvljaujući žrtvovanju Božjeg sina. Badnjak se smatra porodičnim svetim drvetom. Običanj je da se badnjak seče na Badnji dan, rano ujutru pre izlaska sunca. Seču badnjaka prate različite obredne radnje, u zavisnosti od kraja. Pre seče se posipa žitom, prekrupom ili poliva vinom. Prilikom seče badnjaka domaćin je bezuslovno morao ćutati i odseći ga jednim zamahom sekire ili sa tri. Sakralan značaj ima i prvi iver koji se čuvao u kući i na Božić se nosio do košnica, mlečara, kokošinjca i čuvao se za lečenje ukućana. Obično badnjak u kuću unosi domaćin, a veoma često se na različite načine omotava (u košulju, platno) ili ga povijaju kao bebu. Domaćica ga često zasipa žitom, orasima i novcem. Prema badnjaku na ognjištu ukućani su se ophodili kao prema natprirodnom i božanskom biću. Celivali ga. Prinosili mu darove (vino i pšenicu), govoreći “ja tebe vinom i pšenicom, ti mene svakim dobrom”, očekujući zauzvrat pomoć. Badnjak gori svu noć, ljudi ga čuvaju i ne spavaju.

Kasnije se ponekad celiva ili mu se klanja, a često se maže medom, slaninom ili poliva vinom, maslom. Na badnjak se stavlja suvo voće, ritualno jelo – pečenica, novac, marama i sl. Ponegde se cela porodica provlači ispod badnjaka.

I baš u trenucima kada badnjak gori, govori se: „Koliko varnica, toliko parica, teladi, jagnjića, prasića…“, odnosno da sreća i napredak porodice budu brojni i obilati kao varnice. Takođe, kada grana hrasta gori, ona širi veliku toplotu i svetlost, zbog čega se veruje da je ta vatra simbol ljubavi, zajedništva, jedinstva i porodičnog života. Zato postoji i izreka: „Da je svaki dan Božić, ne bi bilo duba (hrasta) vražjeg