SVETI SAVA je Rastko Nemanjić, treći sin velikog župana Nemanje, pokaluđerio se oko 1190. god. u Svetoj Gori (Atonu), a 1219. postao prvi srpski arhiepiskop. Za srpsku crkvu, državu i narod imao je znatnih zasluga. U XIII veku on se, sa svojim ocem, smatrao zaštitnikom srpskog naroda i crkve. Crkva ga je proglasila za sveca, proslavlja ga 14. I, na dan kada je stigla vest o njegovoj smrti (umro je 12. I u bugarskom gradu Trnovu). Telo mu je preneto 1237. u manastir Mileševo, a odatle mošti 1594. u Beograd, gde su ih Turci spalili na Vračaru.
Bolesnici su mu posećivali grob u Mileševi da bi ozdravili. Verovalo se da je sv. Sava živ, kao što su živi Arhanđeo Mihailo i sv. Ilija. Narod mu pripisuje neka starozavetna predanja (Avramovu žrtvu, Mojsijev štap i dr.), zatim stara crkvena i apokrifna predanja i legende. Od atributa imao je magičnu štaku i verige, jedino on uz sv. Petra i sv. Hrisogona. Sava učestvuje u stvaranju sveta i njegovoj obnovi. On je putujuće božanstvo, putuje po srpskim zemljama, zavodi red i blagostanje, uči narod kako da ore, kopa, kresanjem ognjila kako da dobije vatru, žene uči da kuvaju, mese hleb, tku, pletu, prave sir i kiselo mleko, kovače da kuju vruće gvožđe, zatim kako se sadi loza, kako se dobija vino, itd. Sve te njegove uloge upućuju na postavku da je na njega preneta uloga staroslovenskog božanstva Daboga. Po jednoj narodnoj pesmi, kada su sveci delili uloge, sv. Sava je uzeo led i mraz. Po legendama, on je oduzeo đavolu Sunce, povratio slepom vid, oživljavao mrtve, bolesnicima vraćao zdravlje, okamenio čobanina sa ovcama, pretvorio skorup u kamenje a svoje hrtove u vukove, razgovarao sa životinjama, proklinjao svakoga ko bi mu prkosio, kletve bi mu se ispunjavale. Blagosiljao je milosrđe i petla, koji mu je postao atribut. Dodirom njegove štake potekla bi voda iz kamena, pretvarao je ljude u životinje, pomagao porodiljama da se lako porode, otvarao zaključana vrata, presušivao vode, spasavao ljude od đavolove vlasti, pokretao planine, gradove pretvarao u jezera, stvorio medveda, vuka, vevericu, itd. Pred njim beže đavoli, žabe prestaju da krekeću.
Sv. Sava, Kraljeva crta u Studenici, 1314. g. Kao zaštitnik vukova, on je vučje božanstvo. Na svoj dan Sava se popne na krušku, pozove sve vukove, nahrani ih i odredi čije torove ima da posećuju za godinu dana. Po narodnom predanju, jednom je sv. Sava došao u neku mračnu zemlju punu miševa koji su nanosili pustoš. Onda Sava stvori mačku od svoje rukavice i ona podavi sve miševe. Mračna zemlja je donji ili drugi svet, a miševi su senoviti, u njih su ušle duše pokojnika. Po predanju, Savino telo nije moglo da izgori na Vračaru, kod Beograda, na običnoj vatri. Onda je naložena vatra od vinove suhe loze i maslinova granja te je tako sagorelo. Dok mu je telo gorelo, dogodilo se pomračenje Sunca. Kada je ljudima bila potrebna Savina pomoć u nevoljama, pozivali su ga sa vrhova brda. Po verovanjima, sv. Sava predvodi gradobitne oblake. Kada naiđu, glasno se govorilo: „Sveti Savo, svoja goveda vrati iz našeg sela.“ Za dan sv. Save posti se sedam ili petnaest dana (v. savica): ne jede se meso četvoronožnih životinja, da ne bi vuci klali stoku. Za vreme posta ne vade se noževi iz nožnica, ni britve iz korica, grebeni i makaze su sklopljeni, ne upotrebljavaju se vretena i motovila, da se vuci ne motaju oko torova. Ako zagrmi na dan sv. Save, ovda će, po verovanju, nastati veliki događaji u zemlji: „Grom zagrme na sv. Savu, grom zagrme kad mu vreme nije.“ Ima priličan broj izvora koji imaju nazive po sv. Savi i oni su, po verovanju, lekoviti; neke od njih je sv. Sava otvorio dodirom svoje štake o kamen. On je u hercegovačkom predelu Podveležju štakom presušio mnoge izvore i reke.
Neka mesta prozvana su po njemu, jer se na njima odmarao: Počivala sv. Save, Stolica sv. Save, Trpeza sv. Save, Lakat sv. Save.
Izvor: Srpski mitološki rečnik
