Bajkovita je priča o februaru… Kad smo bile male volele smo nedeljom posle ručka, a ručalo se zarana ne kao danas posle pet, da sa mamom i tatom odemo na našu planinu, naše brdo – Frušku Goru i da se ako imamo sreće sankamo i valjamo po snegu. Kad sam ja bila mala, i zime su bile ozbiljne i bele, u isto vreme, mekane i nežne. A kada već februar duva za vrat martu, znalo se, isto mesto, ista ekipa ali novo zadovoljstvo. Umesto snega, po šumi su se belele visibake. Divne, krupne, a između njih se sakrio i po koji kukurek. Niko nama tada nije branio da ga beremo niti upozoravao kako je otrovan. Ova današnja moda je mnogo naporna. Još kada nam je tata otkrio da se ispod lišća na suvim grančicama krije babino uvo, onako divno crveno, e to je za nas dve bio spektakl. Rastrčale bi se na sve strane, nisu mogli ni okom da nas isprate, a kamoli korakom. Njih dvoje lagano, a nas dve sve samo ne polako. Bilo je tu i blata, ali kao da smo mi to primećivale, možda malo muški roditelj prekornim pogledom kada takve umazane ulazimo u njegovog mezimca na četiri točka. Al’ imale smo i mi svog saveznika i to najjačeg – MAMU.
Kad su te godine ranih ludorija ostale za nama, već smo imali svoju vikendicu. I zimski meseci, kako je i red, su donosili neke nove avanture. Valjalo je pokupiti preteklo lišće od jesenas. Taj posao je moj tata zaista voleo i predano ga radio. Naravno, uvek mu je trebala pomoć, on je grabuljao, a mlađe ruke, što kažu samo s voljom lišće u korpu pa na gomilu. Voće nismo prskali ni tad, a ni sad, kod nas je oduvek važilo pravilo da se sa drveta ubere i odmah pojede. To voće špric videlo nije.
I tako jedne godine sednemo moj roditelj i ja da mudrujemo šta bi mogli da posadimo od voća. Tu jesen smo izvadili stari vinograd, jedno četiri reda, ostavili ono najbolje što volimo da jedemo i podmladili sa kardinalom, afusalijem i hamburgom, za svakog po volji. A na preostalom delu placa – voće!
Nova sveska, novi list, nacrtan plan placa (moj tata je ozbiljno shvatao svaki posao), ja se smejem, on me kori pogledom preko naočara i uči da se mora sve studiozno isplanirati, ipak je to ozbiljan posao. Katalozi rasadnika ispred nas, svaka sorta sa slikom i opisom, mami dok je gledaš. Izmerio roditelj, nacrtao, obeležio koliko nam treba i odjednom se okrene prema meni i kaže – Vidi, biraj, ovo ćeš ti da neguješ, uzgajaš i paziš. Sutra će tvoja porodica isto stati ispod drveta kao i ti i ubrati plod da pojede. A ja, kao da sam odjednom odrasla, uozbiljila se i zamislila, pa da, to je zalog koji on predaje danas meni, a sutra ću ja preneti na svoj podmladak. Birala sam, birali smo, sad ovu krušku, voli sestra, šljivu mama voli – svežu, a ja od nje džem. Tata voli krušku lubeničarku, pa nek mu bude, niko od nas nije ni čuo za nju. Voli i stubastu jabuku, neka i nje tu. Trešnje imamo, a višnje one čuvene koje smo brale i sa koje je poneka od nas pala dok se druga cerekala, još uvek rađaju. Odabrali smo i mušmulu jer podseća tatu na njegovo detinjstvo, a roditeljka je baš htela da ima pitomi kesten jer to niko u okolini nije uspeo da uzgoji. Kajsije i breskve se podrazumevaju, one su već tu. Da li je uopšte moguće zamisliti da imate vinograd, a da usred njega nije i vinogradarska breskva!
I danas je to voće još na placu, vreme je da napravimo neki novi plan i podmladimo voćnjak po željama novih generacija. Gledam u stubastu jabuku koju je moj tata toliko želeo i koja i danas stoji usred voćnjaka i prkosi vremešnim trešnjama. Nije ta jabuka želela da rađa, sećam se, obigravao je moj tata oko nje i molio je, ugađao, a ona ništa. I onda joj je jedne godine pripretio da neće preteći sledeću zimu ako ne rodi. I desilo se, rodila je, bilo je dovoljno samo jednom da joj ozbiljno pripreti… od onda rađa, doduše kad i kako ona hoće.
