Do nedavno jednolični i predvidivi izveštaji i prognoze o vremenskim prilikama koje očekujemo, u zadnje vreme u medijima praćeni su, gotovo po pravilu, javljanjem o prirodnim kataklizmama i velikim nevremenima, bilo da se radi o paklenim vrelinama i suši ili nabujalim rekama, i snegovima, i ledu koji odnose ljudske živote. U takvim okolnostima, kada i čovek potpomognut vrhunskom tehnikom ostaje bespomoćan, gotovo nemoguće je sigurno i pouzdano obezbediti stanište jednog od najranjivijih bića na planeti – pčeli.
Ako se izuzmu već poznate i okvirno jasne količine zimskih zaliha hrane, koje zavise od mesta gde se pčele uzimljavaju, svi ostali faktori skoro da su nepredvidivi. Među njima najveća nepoznanica je kako obezbediti pravilnu ventilaciju unutrašnjosti košnice, koja će omogućiti dobro provetravanje, malu potrošnju hrane i valjano uklanjanje vlage. Navešćemo tri izvora među kojim je čitavo stoleće i preko hiljadu kilometara, a zaključak ostavljamo vama.
Košnice koje se ne utopljavaju bolje prezime
U dvanaestom broju „Srpskog pčelara“ iz 1900. godine, njegov glavni urednik, profesor Živanović piše: „Košnice koje se suviše utople, nemaju vlažnoga vazduha, koji je potreban za život pčelinji i da se med ne kristalizuje. Ja sam pokušao da gde koje košnice ni malo ne utoplim i te su mi uvek najbolje prezimile. Od to doba ja pred zimu metnem malo sveže slame pod krov nakostriješene, koja skoro i ne drži nikakvu toplinu i bez koje bi moglo biti, ostavim svijeh petnaest okvira u košnici, naravno desetak punih meda, a pet praznih. U tako uzimljenoj košnici mora biti vazduh vlažan, jer joj je i lèto dosta dugačko 10 do 12 cm i širine 2 cm. Ja nijesam nikad opazio da su mi se društva preko zime sasvijem smanjila, nego su uvijek jaka iz zime izašla…
Nijemci preko mjere utopljavaju svoje košnice zimi, zato im i pčele preko zime rđavo prezimljavaju. – nastavlja prof. Živanović. – Med im se kristališe zimi, pa moraju zimi i svoje pčele da poje. To je pak neprirodno i propast društvu. Kad su pčele u duplji u šumi, ko ih poji? Pčela zimi treba da miruje, a pojenje tera pčelu na rad, da kristalisani med rastvara. Kao što biljka miruje zimi, tako i pčela mora mirovati. Jedno je za drugo povezano. Kako pčele u šumi lijepo prezime u duplji kakvoj, koja ima grdni otvor za lèto. Ali u takvoj je duplji i vlažan vazduh. Pčeli dakle pruža sama priroda vode u zimu kad je prirodno uzimljena … Pčelinji život mora biti zimi sveden na najniži stupanj života, a to može biti kad nije toplo u košnici. Život se pčelinji sa cvijetom spušta, a sa cvijetom podiže.
– Ravnoteža mora biti između prirode van košnice i pčela u košnici. Kad priroda van košnice počiva, mora i pčela počivati. Ako je van košnice jaka hladnoća, pčela će znati podići toplinu u košnici. Med je materijal za ogrijev. On toplinu stvara. U kojoj košnici ima meda dobro i jako društvo, tu se onda ne treba bojati hladnoće.“
Razvijanje otpornosti na hladnoću
Vratimo se u naše vreme, ali u krajeve žestokih zima. Jedan pčelar sa prostora južnog dela centralne Aljaske piše: „U području, gde mi je pčelinjak, klimatske prilike su negde između primorskih i vremena u unutrašnjosti, zbog toga što je mesto dovoljno blizu okeanu pa se oseća uticaj toplog vlažnog vazduha koji odatle dolazi zimi, a opet dovoljno je blizu unutrašnjosti kopna pa se oseća uticaj suvog hladnog vazduha koji nam dolazi sa severa i tokom zime. Tako je klima ponekad topla, a ponekad hladna, što uzrokuje moguće hladnoće, a zatim otopljavanja. Srednje dnevne temperature zimi mogu da se kreću u opsegu od +4,4 °C do ispod -34,4 °C, a ponekad i mnogo niže. Većina pčelara ovde ne drži svoja društva tokom cele godine.”
– Izolacija košnice je pola inčni poliuretan sa folijom okrenutom licem nadole – dodaje pčelar sa Aljaske. – Poklopac je takođe izolovan. Folija je odlična za omotavanje, za višekratnu upotrebu je, i to je čini ekonomičnim. Verujem da je to korisno u ovako ekstremnim temperaturnim uslovima hladnoće, ali istovremeno omogućava opstanak i genetski nesposobnim društvima pa sam ipak opredeljen za uzgoj pčele uz hladnoću i razvijanje otpornosti na nju.
Mnogo izolacije može da bude štetno. Poliuretan mi je dao oko 80 % stopu preživljavanja. Verujem da ću radom na razvoju genetike dobiti pčele sa boljim procentom preživljavanja, uz neminovnu izolaciju. Omotavanje košnica izolacijom nije sve što je potrebno za opstanak, jer smatram da i genetika igra značajnu ulogu.
Savremena merna tehnologija, termovizijske kamere, daje nam veoma slikovite prikaze šta se u klubetu događa. Snimci u infracrvenom delu spektra više su nego očigledni i može ih se naći bezbroj na internetu, kao i ponuda kamera. Dok jedna slika pokazuje infracrveni termogram pčela na centralnom ramu zimskog klubeta, zapaža se izražena toplota grudnog koša, toraksa od endotermnih pčela čije je podrhtavanje izvor zagrevanja, termogeneze. I druga dodatna merenja u istom klubetu pokazala su istu termogramsku sliku, čime su to potvrdila. Temperatura okolnog vazduha pod klubetom na 3 cm bila je 5,5 °C, a na udaljenosti od jednog metra 3,7 °C. Termogram pčele pokazuje da mišićna masa namenjena letenju postiže temperaturu i preko 40ºC.
I tako uviđamo da i moderna elektronska merenja danas potvrđuju pomenuti stav našeg profesora Živanovića iz 1.900. godine da „ravnoteža mora biti između prirode van košnice i pčela u košnici.“ Zato, nemojmo je narušavati.
Piše: prof. Dejan Kreculj
