Mart… prvi mesec koji miriše na proleće. Po baštama razmeću se svojom raskoši raznobojni zumbuli, narcisi prkose svojim krunicama, a lale već krajem meseca čekaju svoj trenutak da zablistaju.
Na našem brdu prvo cveta japanska ruža i to je siguran znak da je zimi kraj. Bar zvanično. Takođe, to je i znak da se zavrnu rukavi i krene u sređivanje vikendice. Dok sam bila mlađa nisam baš volela taj niski start mojih roditelja, a i koje dete to voli. Danas je drugačije, ne mogu da dočekam trenutak kad mogu da startujem. Naravno, kada odemo nismo u formi i teško je ali tu je volja, pa polako. Pokupim, ako je ostalo lišća u baštici da olakšam zumbulima koje sam jesenas zabola u zemlju i ne mogu da dočekam da vidim koje boje će obući. Narcisi, koje je još posadila moja mama, već su pobegli u visinu i samo čekaju prvi zrak sunca da procvetaju. Sledeća je metla, kao da je moje ime na njoj, koja čeka da je uzmem i počistim otvorenu terasu po kojoj se vetar igrao sa lišćem. Podmladak, gunđa kao i ja nekad, ali tu je, mora se, bira poslove, taktizira. Metlu neće, to zna. Uzme grablje, malo skuplja i zaključi da je bolje da to da muškom roditelju. On prihvata, mora pomoći detetu. Na kraju, našao je posao po meri umetnika. Stare gume sa našeg četvorotočkaša taman su dobre da ih ofarba i pripremi za gomilu cveća koje planiramo da posejemo. Sprejevi u raznim bojama, šta bolje!
A nas dvoje redom. Posle lišća, rezidba vinograda. To znamo, učilo se godinama. Orezujemo i vezujemo, ponekad ubedimo dete da je najbolje da odmah pokupi grančice i isecka ih. E, to već ide čim može da koristi makaze. Voće bi trebalo orezati, ali se ne usuđujemo – još uvek učimo. Imamo privilegiju da poznajemo neke divne i stručne ljude, učimo od njih i tražimo savete ali još uvek naše mlado voće nismo orezivali. Muški roditelj ima zadatak da oprska, a nas dvoje rukavice na ruke, zemlju u kolica i gomilu kesica semenja cveća i na posao – da napunimo divno išarane gume i posejemo cveće. Jesenas smo pođubrili, okrečili stabla, sad čekamo da krene i trava i voće i loza.
Pripremili smo i sadnice maline. Muški roditelj priprema rupu za sadnicu, male ruke đubrivo, a ja malinu. Posadili smo mi njih i prošle godine al´ su doživele nezgodu. Kada smo podmladku dali makaze da pošiša sve što je od trave izašlo višlje i maline su se našle na putu i dobile novu letnju frizuru, što im jako nije prijalo.
Veliko spremanje je gotovo! Sad možemo da iščekujemo prvi cvet na voću, list na lozi, pa ponovo u akciju, al´ o tome drugi put. Ne mogu da dočekam kajsiju koja prva hrabro probija led i svojim roza-belim cvetićima poziva pčele i drugo voće da je vreme za akciju. Nema lepšeg prizora u proleće nego kad procvetaju kajsije. Sećam se pre par godina kada smo mi – Jutro i profesor dr Keserović otišli u Malu Remetu baš kad su cvetale kajsije. Poslednja nedelja marta, vreme predivno, prolećno, a kajsije u redovima pune cveta ostavljaju bez daha. Oko lepotu upija, slika sliku stiže, kraja nema. A mi, svi zastali na tren i pustili da nam proleće pokaže svu svoju lepotu i snagu koja je pokreće…
