Rogač šljive je značajna bolest ove voćne vrste i prilično je raširena u našoj zemlji, ali se ne pojavljuje svake godine. Kod osetljivih sorti u godinama sa prohladnim i kišovitim prolećem rogač može da uništi 70 do 80 odsto plodova. Obolele šljive se deformišu i propadaju pre berbe što značajno smanjuje prinos.
Prouzrokovač ove bolesti je gljiva Taphrina pruni. Ona prezimljava u pukotinama kore na grančicama ili ispod ljuspastih listića pupoljaka. Sa prvim prolećnim padavinama spore se prenose kišom ili vetrom i zaražavaju tek zametnute plodove. Po pravilu, zaražava samo mlade plodove, tako da nema sekundarnih infekcija. Retko napada listove i mladare koji mogu da se deformišu i osuše.
Znaci zaraze se vide na plodovima koji brže rastu od zdravih, izdužuju se i krive, deformišu i imaju oblik koji podseća na mahunu rogača. Bolesne šljive mogu biti i do tri puta duže od zdravih i svetlozelene su boje. Meso takvih plodova je sunđerasto, krto i lako se lomi, a koštica se ne formira ili je zakržljala. Oni brzo nekrotiraju, opadaju nedozreli, neki mogu ostati da vise u krošnji, ali nemaju upotrebnu vrednost. Preventivne mere zaštite zasada šljive od ove bolesti podrazumevaju sakupljanje i uništavanje zaraženih plodova. Preporuka je da se to uradi u ranijoj fazi razvoja bolesti. Osnovna i najefikasnija mera za suzbijanje rogača šljive je hemijska zaštita u periodu zimskog mirovanja zasada ili u fenofazi ,,bubrenje pupoljaka“ kada se radi ,,plavo prskanje“ preparatima na bazi bakra. Prskanje voćaka u ovoj fenološkoj fazi je veoma značajno, jer se suzbijaju prezimljujuće forme patogena, a ako se doda neko mineralno ulje, i mnoge štetočine. Uništavaju se zimska jaja insekata i grinja. Prska se kada su temperature iznad 0 stepeni i kada su stabla voćaka suva kako bi se sprečilo izmrzavanje. Prilikom tretiranja, stabla moraju biti dobro ,,okupana“. Za vreme prskanja, prskači moraju da nose zaštitnu opremu – naočare, rukavice, neko zaštitno odelo.
Piše: Svetlana Mujanović
Foto Linda Peall – Flickr
