Eh, da je krstonoša! Oteo se kratak uzdah iz grudi starini Sretenu Popoviću (94) dok smo krajem devedesetih, u hladu jasena nedaleko od razvalina manastira Dubnica, na avgustovskoj vrelini čekali da na zidine ove svetinje na padinama Javora stigne čudotvorna ikona Majke Božije. Bolelo ga je puno što danas nema krstonoša, žalio se, iskreno, zagledan u prošlost, s tugom u očima.
– Dok se s molitvom, obrednim pesmama, ikonama i krstovima o praznicima prolazilo kroz polja i sela nije bilo ni grada ni jada, samo berićet. Danas je sve drugačije, ni krsno ime se više ne slavi kako bi trebalo – pričao nam je tada, i ne sluteći da će se desetak godina kasnije, nedugo nakon njegove smrti, oglasiti zvona Dubnice kod Nove Varoši, koja je obnovljena dobrovoljnim prilozima meštana.
Povratak krstonoša
Od ovog susreta proteklo je više od četvrt veka, a u Sretenovom zavičaju, još uvek, na žalost, nema krstonoša. Sela božetićkog kraja poznata su po proizvodnji mleka i punomasnog zlatarskog sira. Gotovo da nema domaćistva koje gaji manje od desetak muznih krava, a mnogi se bave i proizvodnjom krompira i žitarica, poput heljde, zobi i raži, koje mogu da se izbore sa surovom planinskom klimom. Ali, gotovo da nema godine, da se nebo ne naljuti, i da meštanima ne pošalje nepogode, da im desetkuju letinu i umanje prinose. Slično je širom jugozapadne Srbije.
U svega nekoliko sela obnovnjen je stari običaj krstonoša i čitanja molitve o zavetinama kod „zapisa“ u stablu ili kamenu, koji je zamro u godinama nakon Drugog svetskog rata.
Podari Gospode svako dobro,
zdravlje, sreću i blagostanje
ovom i drugim selima.
Svojom milošću daj da polja
i voćnjaci obilno rađaju,
zaustavi razorne vetrove
i druge nepogode,
i daj kišu kada treba
Od pre desetak godina, ovu molitvu skupa s meštanima, nakon litije Kolašinskim brdom, opet čita sveštenik na planinskom visu iznad Sokolove kod Nove Varoši.
– I molitva pomaže. Nismo verovali u priču naših starih, ali je stvarno tako. Od kako je selom krenula litija i čita se zavetna molitva, Sokolovu i okolne zaseoke zaobilaze grad i druge nepogode – kaže meštanin Vele Nikačević.
Slavski kolač kod zapisa u kamenu
Meštani zaseoka Sokolova u Bistrici i njihove komšije iz Mokreča u Draževićima čitaju molitvu za zdravlje i berićet i lome slavski kolač kod zapisa u kamenu, sredinom juna, na seosku zavetinu koja je u poslednju nedelju pred početak Petrovskog posta. Tradicija je obnovljena 2014. kada je meštanin Zoran Kolašinac na svom imanju pronašao oštećeni zapis u obliku trpeze i podigao ga na tek ozidano postolje.
– Decenijama je ležao zaboravljen u šuškoru i travi, virio je samo ćošak. Trpezu su od ljutog bistričkog kamena daleke 1939. godine isklesali čuveni majstori kamenoresci iz našeg sela, Milorad Dučić – Amidža i Borisav Kolašinac. Stari kažu da je bila postavljena između četiri hrasta sa zapisom i da je imala drvenu nastrešnicu, a da su od nje kretale krstonoše – kaže Kolašinac.
U vreme komunističke vlasti običaj je bio prekinut, a Sokolovu su zbog političkih ubeđenja većine meštana zvali „mala Moskva“. Potomci se, međutim, vraćaju tradiciji i veri predaka.
– Mada sam tada bio još dečak dobro se sećam predratnih okupljanja na ovom mestu, pa i onog poslednjeg 1943. godine. Okupili bi se svi meštani, doneo bi ko šta ima u kući od hrane i pića. Po travi bi se raširili stolnjaci, a zajednička sofra bi bila duga po 50 i više metara. Na vatri su se kuvali kafa i čaj, družilo se, igralo i pevalo do duboko u noć – pričao nam je svojevremeno meštanin Radosav Kolašinac.
Čuvaju selo od nepogoda
U Srbiji svako selo ima po jedan dan koji svetkuje, ali tek po negde na taj dan, kao u Sokolovi, selom prolaze krstonoše kroz njive, voćnjake i livade, u koloni s krstovima, ikonama i crkvenim barjacima na čelu. Taj dan se obično ništa ne radi u poljoprivredi, a meštani kao za krsnu slavu, u svojim domovima primaju u goste rođake prijatelje i komšije iz okolnih sela.
– Nekada je bio običaj, sve do Drugog svetskog rata, da svako selo slavi seosku slavu ili prislavu. To je dan u vreme proleća, od Vaskrsa do početka posta pred Petrovdan, kada se priroda budi i usevi počinju da bujaju – kaže Snežana Tomić, etnolog iz Muzeja na otvorenom „Staro selo“ u Sirogojnu na Zlatiboru.
Nedaleko odavde, u zlatiborskom selu Jablanica, seoska prislava je na drugi dan Trojica, Duhovski ponedeljak. Selom taj dan prolaze krstonoše, a običaj je obnovljen pre petnaestak godina. Posle svete liturgije, ispred crkve brvnare posvećene Svetoj Bogorodici, krstonoše kreću prema Gornjoj Jablanici, Didanima, Prisadu, Brezovcu, Rajovićima, Jeftovićima, Radovićima… Zaustavljaju se kod zapisa i na raskršću puteva gde sveštenik čita molitvu, i praveći krug vraćaju se nazad u bogomolju. U zaseocima kroz koje prolaze, dočekuju ih meštani sa darovima dobrodošlice.
– Spremimo hranu i izađemo na put ispred kuće, da dočekamo krstonoše. Nakon što se posluže, oni nastavljaju dalje. Za nas je ovo lep običaj. A i krstonoše čuvaju selo od nepogoda – kažu u Jablanici
Zapis
Dan koji selo svetkuje i slavi u pojedinim krajevima se zove zavetina ili obetina.
Kako kažu etnolozi, glavni verski element običaja u prošlosti bio je obilaženje posvećenog drveta ili zapisa, kod koga se čitala molitva za dobar rod i da sačuva letinu od nepogoda. Za zapis su obično birana velika i razgranata stabla, najčešće hrastovo ili orahovo, a naročito se pazilo da drvo bude rodno. Najstože je bilo zabranjeno svako skrnavljenje zapisa, kao i branje plodova, a posvećeno drvo se nije smelo seći sve dok ne padne samo pod teretom godina. Verovalo se da će one koji naude „svetom stablu“ stići nesreće.
Tekst i foto: Željko Dulanović
