Septembar mesec je mesec berićeta. Beru se kukuruzi, suncokret, šljive, jabuke… i grožđe. Kukuruz nismo imali, imao je ujak na selu i naravno da smo mi volele da se igramo sa kukuruznom svilom i da pravimo lutke kako nas je mama naučila. Za taj posao nismo ni morale biti tu baš tad, al´ kako bi onda pričale da smo brale kukuruze. Brale smo mi i jabuke i šljive ali o tome drugi put. A grožđe, e to je priča za ovaj put.
Grožđa smo imali i tad i sad. Ne mnogo, al´ taman koliko treba. Pred berbu grožđa, telefoni rade užurbano, ne samo za hitne intervencije, kako je moj tata govorio. Ugovara se vreme, mesto skupa, ko može, ne može, ko mora. Naravno bitno je i šta ko nosi i koga dovozi. I nekako u celoj radnoj nedelji dogovora stigne i ta subota i – BERBA. Roditelji, tetke, teče, ujaci i ujne svi na broju, orni i poletni, a mi poletarci bi se rastrčali po hladovinama i pratili berbu nekako iz prikrajka, ako može da prođe mimo nas. Možda bi muškim roditeljima i promakle, al´ mami i tetki, dvema od iste majke, nikako. Pobroje nas i postroje, svakoj po nožić, kratak kurs i ajmo. Moja najrođenija sestra je nekako uvek umela da odabere bolji posao. Dogovori se sa muškim roditeljem da voli da radi sa njim na muljači i smejulji se odande pobedonosno. A nas dve preostale, jedna sa jedne strane, druga sa druge, grozd po groz pa u korpu. Ponešto i u usta, valja da se košta, al´ ubrzo i toga dosta. Redovi dugački, korpe sve teže. Taman se obradujemo da je kraj, kad evo bate nosi praznu korpu i menja za ovu s mukom napunjenu. Pauze ni na vidiku. I uvek sam se pitala zašto se mora početi zarana. Mogle smo bar malo odspavati i odmoriti posle doručka. Ali ne!
I stigne i ta pauza, al´ za odabrane. Ide mama sa punom tacnom sveže skuvane kafe. Miriši kafa i obećava kratak predah. A šta to nama znači, kafu nećemo, a voda i sok mogu i usput. Ruke ulepljene od slatkog grožđa, i baš tada uz inat sve svrbi, dok se sok spušta sve do lakata. Posle te nepostojeće pauze, bar za nas, mora se posao nastaviti. Valja požuriti. Pa nije samo berba odseći grozd. Sva sreća da i taj naš vinograd nije toliko velik. Mada, da je mene neko pitao, a nije, nije se znalo da li je red duži il´ ih je više. Svako je naravno sa svojim parom imao svoj red da bere, pa ako požuri za nagradu dobije još koji. Mi ka toj nagradi baš nismo žurile. Znale su to one naše dve, pa čim stignemo do kraja, ´ajte deco da pomognete. Treba postaviti, valja ljudi da doručkuju. Pa ti požuri!
Posle kasnog doručka, već je na redu drugi deo posla. Vinograd obran. Sada je potrebno sortirati grožđe, prebrati, spremiti za muljaču. Moj tata je voleo da ima da se pojede, ali i da se otoči malo vina i ispeče rakija. Što kažu za svakog po volji. Sestra za muljačom uživa, nikad nisam videla da neko toliko voli da zabode ruke u grožđe. Al´ ona to sa osmehom i voljom, a nas dve je gledamo i mrštimo se. Mama i tetka ređaju ono najbolje i najukusnije u gajbice da svako ponese kući da ima. Tata, teča i ujak pretaču u burad, razmeštaju. Jedan deo utovaruju jer putuje do grada, drugi deo ide kod teče, on ima kazan za rakiju. Svako zrno ima svoj put. I za kraj ono najlepše. Moj tata je bio vesele naravi, voleo je da zapeva, naravno i mi ostali za njim. Ručak postavljen, svega po volji, svi na broju, posao završen. Do sledeće berbe toliko, a nama taman dovoljno da možda u toj nedelji dogovora pred novu berbu konačno pronađemo valjani razlog da je izbegnemo, a možda i ne.
