Milorad Slavnić iz Banjaluke, po izgledu šumskog rastinja prepoznaje da li u šumi ima pečuraka za branje. Ako proceni da nema on i ne ulazi u šumu. Pečurke bere na Vlašiću, omiljenoj planini, od marta pa sve do decembra meseca. Na samo njemu znanim mestima bere ukupno osamdeset vrsta pečuraka, od kojih ume da spremi raznovrsne specijalitete. Jednom ili dva puta godišnje ubere vrganje teške i po dva kilograma i sedamsto grama.
Prve pečurke ubrao pre pola veka
Kao dečak, pre pet decenija u hrastovoj šumi, ubrao je prve vrganje i mlečnice. Međutim, ozbiljne korake u ovom poslu napravio je kao član izviđačke sekcije, jer je imao priliku da na terenu od iskusnih pečurkara uči o njihovoj berbi, upotrebi u ljudskoj ishrani, sušenju, ali i kako da razlikuje jestive od nejestivih.
Kako je rastao i sazrevao pokazivao je sve više interesovanja za berbu pečuraka. Znao je uz knjigu o pečurkama da krene na teren, i tako upoznaje one koje do tada nije poznavao. Puno vremena je potrošio učeći o pečurkama dvojnicama – otrovnicama koje su veoma slične jestivim gljivama, a koje se od njih razlikuju po debljini stručka ili klobuku.
Zavodnica je, prema rečima našeg sagovornika, jedna od njih. Spada u rod lisičarki i dešava se da je neiskusni berači pomešaju sa jestivom lisičarkom, jednom od najlekovitijih pečurki na planeti, a koja je odlična za oči i kožu, ali i preventiva za pojavu kancera.
– Iz tog razloga mnogi moji prijatelji znaju da mi telefonom pošalju fotografiju ubranih pečurki i pitaju da li su ubrali jestive. Oni koji me sretnu sa ubranim pečurkama u najlon kesama, takođe, traže moje mišljenje. Tada im obavezno kažem da ubrane pečurke ne smeju nositi u njima – priča Milorad.
Iskusni pečurkar pečurke bere isključivo u korpe ispletne od pruća vrbe ili leske. Sezonu berbe otvara u martu sa, takozvanim, martovkama, a zatvara u decembru berući planinsku rujnicu ili rasad.
– Martovka je visokokvalitetna gljiva, primamljivog ukusa. Pronalazim je daleko od puta pored mahovine ili naslaganog granja – kaže Milorad ističući da potom za berbu pristiže smrčak koji u sebi sadrži dosta arsena, a zbog čega je veoma koristan za one koji imaju problema sa srcem. Njegova otrovna dvojnica je rani hrčak, posle čijeg konzumiranja se javlja trovanje u periodu od šest do osam sati, ili od osam do dvadeset i četiri. Simptomi varijaju od osećaja mučnine, pa do smrtnog ishoda. Berbu završava u decembru sa planinskom rujnicom, koju lokalni meštani nazivaju još i blagorujnica. I ova pečurka ima svoju otrovnu dvojnicu pod imenom ogolela muhara, ali ne sa smrtnim ishodom.
Milorad svoje znanje o pečurkama rado deli sa drugima.
– Prilikom berbe vrganj se ne reže. On se čupa iz zemlje kompletan jer će u suprotnom istrunuti na tom mestu – pojašnjava on. Ovaj pečurkar tokom berbe izvesne količine ubranih pečuraka poput vrganja, lisičare, crne trube, pepeljaste lisičarke i sunčanice osuši u sušari ili promajnom mestu. Jedan deo proda, a drugi poklanja prijateljima.
Tekst: Gordana Nastić
Foto: Milorad Slavnić
