Mada je završio visoke škole, ne stidi se rabadžiluka. Kad god mu vreme dozvoli iz Užica, gde živi, dođe u Vilove, u zavičaj, da pomogne svojima koji zarađuju hleb radeći s volovima u šumama kod Nove Varoši. Miloš Matijević (31) verovatno je jedini rabadžija u ovom delu Srbije sa diplomom inženjera. Nakon završene Više tehničko-poslovne škole, ostao je da živi i radi u struci u gradu na Đetinji, ali mu je srce u vrletima Bosanja.
-Rabadžiluk mi je u krvi. Jeste fizički zahtevan posao, ali je pun uzbuđenja, ja ga volim i nije mi težak. Odrastao sam u Vilovima i svaki vikend i slobodan dan sam tamo, a tokom studija dolazio sam i češće. U selu uvek ima posla, pa je svaka pomoć tokom radova dobrodošla – priča za „Dobro jutro“ ovaj strukovni inženjer zaštite na radu i životne sredine.
Njegovi u štali imaju pet pari volova, uz čiju pomoć izvlače građu iz državnih i privatnih šuma.
– Još u trećem razredu osnovne počeo sam da pomažem ocu i stričevima na radu u šumi, polako ‘krao’ zanat, da bi već u prvom srednje krenuo i samostalno da rabadžijam. Ovaj posao traži i dosta veštine, da znaš da sačuvaš i sebe i volove i da sa što manje umora odradiš posao – kaže Miloš.
Jesenas na Vrlanu u Amzićima, na poslednjem takmičenju rabadžija ove godine u novovaroškom kraju, njegovi Golub i Ruško bili su bez premca. Radosno, sve poskakujući kao da na jarmu nose pero, a ne čamov trupac od skoro dva kubika, takmičarsku stazu dugu stotinak metara prešli su za rekordnih 13 sekundi.
– Golubu i Rušku je peta godina, odavno radimo zajedno u šumi. Ovo im je bilo prvo takmičenje, kao i meni, pa sam se bojao da će ih uplašiti gužva i burno navijanje. Teški su po tonu, u punoj snazi i srčani, u šumi od njih nema boljih – kaže Miloš.
U Amzićima su se takmičili i njegov mlađi brat Tomislav i otac Dobrivoje.
– Takmičio se i stric Radojko i osvojio drugo mesto. I drugi stric Vaso je vrstan rabadžija, tako da sam rabadžiluk učio od najboljih – ponosan je Miloš.
Kao i sve rabadžije i Miloš voli svoje volove. Kaže, da i oni znaju da uzvrate ljubav, a kada ima ljubavi i razumevanja između rabadžije i zaprege i najteži posao se lako odradi.
– Da bi volovi mogli da iznesu teret moraju da se paze i dobro hrane, naročito žitom. Kako zbog posla nisam svaki dan kod kuće, o Golubu i Rušku brinu ukućani, najviše moj brat Tomislav – kaže Miloš.
U planinskim selima jugozapadne Srbije i dalje se dosta poslova obavlja uz pomoć zaprege. Imanja su na strmini zbog čega je rad poljoprivrednom mehanizacijom gotovo neizvodljiv, pa usitnjene parcele za vrtove i krompirišta oru volovi. Rabadžije su tu i kada treba u livadu i njivu isterati stajnjak, privući tek pokošeno seno i ogrev, a zimi očistiti sneg sa zavejanih seoskih puteva.
– Po meni, volovi su najvrednije i najplemenitije životinje, i država bi trebala da im se oduži makar jednim spomenikom. I njima, i srpskom seljaku, za sve što su za nju uradili kroz istoriju, i u ratu, i u miru. A bez njih se u nekim krajevima ne može ni danas – ističe Matijević.
Tekst i foto: Željko Dulanović
