Znam, nije više vest kada se mladi vrate na selo. Sve je više onih što obnavljaju dedovine, kose svoje livade, oru svoje njive. Ali, nekako mi je priča o Milošu Obradoviću, baš onako „legla“. Nije on samo otišao u selo, on je to uradio iz nužde, da pomogne roditeljima i sestri u teškoj finansijskoj situaciji. U toku tog svog dobrovoljnog „izgnanstva“ nije birao poslove i nije ih delio na muške i ženske. Muzao je krave ručno, sirio, skupljao kajmak, slao majci u Krušavac da rasproda i radio u seoskoj firmi, kako sam šaljivo kaže kao „momak za sve“. Danas ima suprugu, troje dece, šefovsko mesto u Henkelu, hektare pod voćem i svoj sok od jabuka, zbog koga smo priču i počeli.
– Rođen sam u Kruševcu i tamo sam živeo do 18. godine. Kad sam završio srednju školu otac me je poslao na selo kod babe i dede, jer je sestra studirala u Nišu, a finansijska situacija nam je bila katastrofa. Dogovor je bio da dođem na dve godine, da držimo stoku i da im pomognem, a posle da se vratim u Kruševac. Dve godine su se pretvorile u deset – u tih deset godina Miloš je mnogo toga naučio, radio sve što je stigao i mogao.
– Dok sam živeo sam sa babom i dedom muzao sam krave ručno, pravio kajmak i sir, pakovao u kante i slao majci koja je to prodavala po Kruševcu. Radio sam i u jednoj firmi u selu, od računa, istovara, utovara, kao trgovački putnik, na kraju do tendera i izvoza. Sedam godina sam uporedo radio na poslu i na imanju, a onda sam se oženio – i umesto mirnog života, zbog sukoba sa ocem, Miloš napušta selo i odlazi „na stan“ u Kruševac.
– Oženio sam se 2015. godine i zbog neslaganja sa ocem otišao na stan da živim sa ženom. To je bilo do 2019. kada sam dobio drugo dete, sina. Otac se malo primirio, dobio unuka, pozvao me da se vratim u selo. Međutim, taj mir nije dugo trajao, i vratio sam se u grad, ovoga puta u porodičnu kuću. Zaposlio sam se u Henkelu i sa dvoje dece i suprugom počeo da sređujem kuću, a vikendom odlazio na selo. Podelili smo se da ja radim voće a roditelji stoku – i nije mu bilo teško, 400 stabala stenleja i zasad starih jabuka dopunio je sa 400 sadnica čačanske lepotice.
– Pod šljivom imam nekih 400 stabala stenleja, što je negde oko hektar na rodu, i još nekih tridesetak ari koje nisu na rodu. Izorao sam zemlju za sadnju još nekih 400 komada čačanske lepotice. Ona stiže mesec dana ranije, i to mi se uklapa da ne moram odjednaput da berem. Dođe ona, pa stenlej i taman da se pokrije. Znam da su podložne mrazu, ali je lepotica ovde na našem terenu u Blacu na nadmorskoj visini od 600 metara, nije pored reke. Prethodnih godina je odlično rađala svima, ove godine je podbacila, a stenlej iako mi je podbacio imao sam 13 tona. To je fabrika na otvorenom, tako da se nikad ne zna – osim stenleja za svoju dušu i užitak peče i rakiju od moravke.
– Imamo i zasad moravke, nekih dvadesetak stabala starih četrdeset godina, ali je ona problematična jer rađa svake četvrte godine. Prošle godine su dale oko osamsto kilograma ukupno i onda smo pekli rakiju samo za nas. Stenlej isto daje lepu rakiju, ali on se bere skroz zreo. Mora da bude baš zrela šljiva, da ima lep briks i onda daje neutralnu rakiju, koja kad se kupažira sa lepoticom bude vrhunska. Lepotica ima lepu aromu, a stenlej je toliko neutralan da lepo upije sve arome. Ljudi se prevare, pa ne vade košticu, puste da stoji mesec ipo, do dva, a bitno je da se izvadi koštica i da se peče čim izvrši fermentaciju. Dupli prepek i ostavlja se na 65 stepeni jačine – a tolika jačina rakije ima i svoj razlog. Nije za piće, već za bure.
– Ta rakija je dosta jaka i nije za piće, na toj jačini najbolje uzima iz hrasta iz bureta tanine i sve ono što ima bure da bi dobila svoj oblik. Ako je slabija ne može da razgradi iz drveta sve kako treba. Koliko će stajati zavisi od bureta. Ako je mlado bure mora manje da stoji i da u tom buretu bude meka rakija, jedno godinu dana, dve, da ga izbije. Kad je maldo bure ono ia jačinu, zna mnogo gorčine zna da izbaci. Bolje je kad meka rakija leži u mladom buretu jer pokupi sve, onda se odradi prepek i vrati se u bure, to bure onda bude vrhunsko. Mada, sve zavisi od ukusa. Neko voli jaču, neko slabiju boju. Kad je staro bure u njega ide direktno prepek. Što je starije bure ono bude neutralnije. Istrošeno je, popijeno, tek u nekoj dubini duge ono ima te tanine i baš zato ta rakija treba da bude 65 stepeni, da bi mogla da izvuče to iz drveta. Burad je od domaćeg hrasta. Nisam siguran koji je, kitnjak je redak ovde – i dođosmo i do soka, zbog koga je ova priča i krenula.
– Odlučio sam se na sok zbog loše cene jabuke godinama unazad. Imamo jabuke po deset tona prinosa. Sve su autohtone sorte, koje su stare preko šezdeset godina. Šarunka, šumatovka, budimka, kolačara, đulica sitna jabuka. To su zimske jabuke, stižu u novembru i krajem novembra i ostaju do proleća u trapu. Te jabuke imaju dosta kiselina, zbog kojih su otporne na bakterije i ne kvare se. Pogotovo šumatovka, ona u aprilu mesecu ako je ostala u travi, biće za jelo. Ništa joj neće faliti – upravo je ta kiselina, po Miloševim rečima, najbitnija za sam sok.
– Kiselina je važna za proces pasterizacije i trajanja soka. Na primer kruška ne može da se pasterizuje tako lako. Mora da se doda neka jabuka u kupažu ili limunska kiselina. Ako je pasterizuješ bez toga, onda može da stoji samo par meseci, iako je pasterizovana. Nema dovoljno kiseline u sebi da je održi. Ne bi imala punoću i svežinu. Sada kada sam pasterizovao jabuku imala je kiselinu 3,2, što je sasvim dovoljno da bi stajala godinu dana – a da je sok sasvim prirodan govori i podatak da od sto posto jabuke, mlevenjem, presovanjem i pasterizacijom, dobija oko 63 procenta tekućine.
– Po procentu koji sam odradio, od sto kilograma jabuka dobio sam 63 litra soka, ili 63 procenta. Kad je jabuka sveža, godina kako treba i ima dosta vlage, može i do 70 posto da se izvuče. Inače, pravim miks, jer je najbolji. Svaka jabuka ima nešto svoje da da. Jedna drugu dopunjuju i daju punoću. Ako je jedna kisela a druga slatka, dođu na neki optimum. A i svaka godina je drugačija, sok nikad neće biti isti, ali će biti istog kvaliteta. Meni je bitno da je sto posto čisto. Sada sok što cedim ima 17 posto briksa šećera i svi mi kažu da je mnogo sladak. Ali bolje je da ga oni razrede sa malo vode i dodaju limuna, ja to neću da radim. Onda bih pokvario kvalitet. Kad je gotov sok stavlja se u bag in box ambalažu, to je ona kesa u kutiji. Pakujem u to jer je mnogo jeftinija ambalaža i kad je otvorite mesec dana možete da pijete sok da se ne pokvari. Sad ću jednu količinu da napunim i u staklenu ambalažu. Jabuka je autohtona, neprskana, pa će i cena biti jača – i na kraju, a u stvari najbitnije, Miloš je objasnio kako se jabuka pretvara u sok.
– Da bi sačuvao mesto šefa u firmi morao sam da upišem višu školu. U toku školovanja imao sam ispit iz preduzetništva, gde sam morao da napravim svoju biznis ideju. Moja ideja su bili sokovi, a naziv firme Dedin kalem. Ujedno sam se osvrnuo na te stare sorte jabuka koje su godinama tu, a imaju nisku cenu. Za ispit sam jabuke samleo u nekom blenderu, presom za čvarke ih istisnuo kroz tetra pelenu u sok. Dobio sam par litara koje sam zagrejao u loncu i pasterizovao, upakovao u ambalažu bag in box. Izneo sam na ispit, prezentovao i svi su se oduševili, i kolege studenti i profesori. To mi je dalo vetar u leđa, te sam prošle godine iscedio 600 litara na improvizovanoj presi u nekim uslovima jako lošim. Kiša, hladno, novembar mesec, ja napolju perem jabuku, meljem u mlinu. Presa je bila kamionska hidraulična od 20 tona, moraš da nabijaš pritisak da bi presovala. Odradio sam to za nekih petnaest dana i prodavao po ceni od 500 dinara za tri litra. Komentari onih koji su kupovali su bili pozitivni, tako da sam ove godine napravio prostoriju od nekih petnaestak kvadrata u pločicama, da ima vodu, slivnik, pošto sok od jabuke je jako lepljiv i kad ga prospete ostane haos, mora da se pere posle svake šarže. Sve sam sam uradio i opremio, a presu sam kupio novu jer mi je to najbitnije. Sa prošlom je išlo sporo, mali je rabat bio, tek 50 posto soka iz jabuke. Sad sam napravio mini-liniju, imam mlin, presu, pumpu koja služi da pretače sok iz prihvatnog suda u sud koji je iza pasterizatora i pasterizator koji pasterizuje na temperaturi oko 82 stepena i to nekih 500 kg jabuka za osam sati. Sve mogu da odradim sam. Operem jabuku, sameljem, pustim dve do tri prese, napravim zalihu i krenem da pasterizujem sok ,pošto pasterizator radi 70 litara soka na sat. Toliki je protok, jer mora neko vreme da provede sok u spirali da se zagreje bi bila pasterizacija uspešna. Kad se završi presa zaustavim protok, ustanem i izvadim kominu što je ostala, ispraznim presu, stavim opet vreću, napuni presu, uključim presu koja sama radi na pritisak vode, i ja nastavim da presujem. Sve stiže jedna osoba i zadovoljan sam kako sve radi – i pored toga što radi sam zadovoljan je postignutim.
– Hvala bogu brzo sam napredovao na poslu i došao do mesta na kom sam sada. Želja mi je međutim, da imam nešto što ću moći da radim za sebe, svoj život. Nema ništa lepše nego kad ustaneš u selu u sedam ujutro, odvojiš sat vremena, popiješ kafu s pogledom na prirodu i nešto svoje – zaključio je Miloš.
Tekst: Zorica Dragojević
Foto: Privatna arhiva
Bokserski sudija
Oduvek sam voleo boks, ali mi majka nije dala da treniram, da se ne bih povredio. Kradom sam ga trenirao, gledao sam da ne dobijem batine po nosu, ali to nije išlo. Prestao sam kad sam prešao u selo, nije bilo ni vremena ni kluba u blizini. Prvo što sam uradio po povratku u Kruševac je nastavak treninga. Međutim preležao sam koronu, bio kritično, pluća su mi skoro otkazala, tako da više nisam mogao da se bavim njime. Zato sam prošle godine krenuo da se obučavam i ove godine u februaru položio za sudiju. Sada sam sudija, sudio sam i Balkan open i uživam u tome – kaže Miloš Obradović.
