Kada se kaže hmelj, prva asocijacija najčešće je pivo. Međutim, ova mirisna i neobična biljka krije mnogo više od svoje poznate uloge u proizvodnji omiljenog napitka. Nekada je bila deo svakodnevnog života, koristila se u domaćinstvima, a njeni karakteristični češeri čuvali su se i za pripremu tradicionalnih jela. Danas hmelj sve ređe srećemo u svakodnevnoj upotrebi, ali sećanja na njega i dalje žive. Jedno takvo čuva Slađana Radosavljević, vlasnica rasadnika „Teodora“ iz Bariča, koja se priseća kako je kao dete brala hmelj za svoju baku i kako je od njega nastajao hleb čiji se ukus i danas pamti.
Hmelj pripada grupi višegodišnjih puzavica i svake godine ponovo izrasta iz rizoma.
– To je biljka koja krene u proleće i do jeseni završi vegetaciju. Onda nestane preko zime, a u proleće ponovo iz svojih rizoma potera – objašnjava Radosavljević.
Postoje divlje vrste hmelja, ali i sorte koje se namenski uzgajaju. Prema rečima naše sagovornice, ova biljka je nekada zauzimala znatno značajnije mesto u poljoprivrednoj proizvodnji nego danas.
– Nekada je Slavonija bila poznata po uzgoju hmelja, dok se još hmelj koristio u proizvodnji piva, pre nego što su ga zamenili ječam i drugi derivati. Mislim da je to pivo od hmelja imalo neuporedivo bolji ukus. Hmelj je izuzetno zdrava biljka.
Osim po ulozi u proizvodnji piva, hmelj je prepoznatljiv i po karakterističnom mirisu. Njegova aroma može da podseća na različite prirodne mirise, od citrusa do borovine i začina.
Za Slađanu hmelj nije samo biljka o kojoj govori iz iskustva, već i deo uspomena iz detinjstva. Seća se da je kao devojčica brala hmelj za svoju baku, koja ga je koristila u pripremi testa.
– Znam da je pravila od hmelja neke pogače koje su kasnije koristile za testa. Da li je on pospešivao narastanje testa, nisam sigurna, ali taj hleb je imao neki karakterističan ukus, izuzetno dobar.
Hmelj se tada sušio i čuvao za kasniju upotrebu.
– Uvek ga je ona imala kod sebe dok sam još bila dete. Sećam se toga – dodaje ona.
Osim u proizvodnji piva i prehrani, hmelj se kroz tradiciju vezuje i za različite oblike lekovite upotrebe.
Berba hmelja odvija se jednom godišnje, uglavnom tokom avgusta. Karakteristični cvetovi, odnosno češeri, formiraju se u grozdovima i prepoznatljivi su po specifičnom mirisu.
– To su vam jako lepe, sitne čaurice na jednom grozdu, koje imaju izuzetno lep miris. Taj divlji hmelj je malo sitniji, a ovaj koji se gaji je malo krupniji, ali ima jako karakterističan miris.
Iako se danas ređe sreće u svakodnevnoj upotrebi, hmelj i dalje može da se pronađe u prirodi širom Srbije.
– Možete ga naći po obalama, gde god se pomerite po Srbiji.
Pored divljih i gajenih sorti, postoji i ukrasni hmelj, koji se koristi prvenstveno zbog dekorativnog izgleda. Međutim, prema rečima Radosavljevićke, ova vrsta nije dovoljno otporna na niske temperature i u zimskom periodu zahteva posebne uslove.
– To je biljka koja, nažalost, ne prezimljava u našim uslovima i mora da se unese preko zime. Ispod nule ne može da podnese napolju, dolazi do izmrzavanja.
Ukrasni hmelj, dodaje, može biti veoma atraktivan zbog svojih cvetova i različitih varijanti.
– Ima lepe cvetove. Postoji crvena i žuta varijanta hmelja. Jedno vreme je bio jako aktuelan po saksijama, ali zadnjih godina nisam ga baš viđala da ga neko ima u nekoj intenzivnijoj proizvodnji – ističe Vesna.
Dijana Maksimović
