Avgust je mesec luka. Prvi venci zlatnožutog blaga pojaviće se ispod tremova i na dovracima, gde će se još neko vreme u senci spremati za dugu zimu. Luk je povrće koje mnogo više zaslužuje da se nađe u poslovici „meša se u sve kao mirođija“. Jer, bez mirođije se i može, ali bez crnog luka mnoga jela su nezamisliva.
Gajenje crnog luka kod nas ima dugu istoriju. Na žalost, kada su u pitanju autohtone sorte, istorija je sve što je od njih ostalo. Najpoznatiji među njima je pogačar, ali, iznenadili biste se kad biste znali koliko se sorti luka u 19. i početkom 20. veka sejalo u našim povrtnjacima. Domaće vrste crnog luka praktično više ne postoje. Na pijacama i marketima kupujemo luk, proizveden na našim njivama, ali od holandskog semena.
Zaplanjci ne odustaju od pogačara
Nekada se pogačar masovno gajio u Srbiji. Najpoznatije mesto gde se sejala ova autohtona sorta bilo je, a i danas je Zaplanjska Toponica, nedaleko od Gadžinog Hana. Svako od 300 domaćinstava gaji ovo povrće na više od sto hektara, ali je teško reći koliko je tačno hektara pod pogačarom.
Za ovo selo kažu da, kada bi arpadžik bacili na beton, opet bi rodio pogačar. Toliko su čuveni po proizvodnji, da u šali kažu da bi, kada bi i zasejali neko drugo seme, iznikao baš pogačar.
Crni luk gaje na starinski način. Jedne godine prikupe seme zvano barutana. Očiste ga i operu i zatim zaseju krajem leta. Od tog semena se dobija arpadžik. To je mala glavica luka, koje se tek narednog proleća ručno sadi, da bi se pri kraju leta dobila glavica crnog luka.
Zaplanjci već nekoliko godina u avgustu kad je vreme da se vadi luk organizuju manifestaciju “Južnomoravski dani crnog luka”, na kojoj se nadmeću ko je proizveo najbolji luk.
I uvoz, i izvoz
Prosečan izvoz iznosi crnog luka iz Srbije iznosi 16.068 tona i vredi oko 3,8 miliona dolara. Godišnje se u našu zemlju uveze oko 10.000 tona crnog luka, i to uglavnom iz Perua.
