Posle Drugog svetskog rata u Vojvodini je napušteno i porušeno na hiljade salaša. Oni koji su ostali podsećaju na prošla vremena. Mnogi su preuređeni u turističke lokalitete. Zahvaljujući marljivim vlasnicima salaši stariji od jednog veka, ipak, opstaju i odolevaju zubu vremena.

Ne baš tako davno nepreglednu panonsku niziju krasilo je na stotine salaša, bile su to prave male fabrike zdrave hrane, ali uslovi života na salašima su u to vreme bili izuzetno teški, bez električne energije, puta i vode. 

Salaše su napuštali mladi i odlazili u gradove za boljim životom, a na salašima su ostajali uglavnom stariji.

Ipak, Momin salaš u blizini Banatskog Dvora još uvek odoleva i posle punog veka postojanja

„Ovde radimo od jutra do sutra, radimo dosta. Čuvamo 250 ovaca, imamo pedeset krava to se namiri sredi, opet dođe vreme namirivanja. U jesen malo je teže, ali proleće kada svane onda je lepše“, priča Momčilo Popović, salašar.

Kaže da je život težak, ali ga ne bi menjali nikada za drugo mesto sem salaša.

Snežana Popović ističe da kod njih nema podele poslova, to znači da ko šta stigne to i radi. Kada suprug mora u selo ona preuzimam namirivanje i svaki drugi posao.

„Ako ja slučajno imam neki posao napolju, muž će uzeti i da skuva ručak da sredi, nikakav to nije problem kod nas, to mi uvek tako zajednički delimo sve poslove. Morate voleti salaš da bi ste živeli na salašu. Ja lično volim prirodu, volim širok prostor to mene ispunjava, volim životinje, ja sam kao dete odgojena na selu, ja sam živela u gradu ali meni je želja uvek bila da se vratim nazad u prirodu“, zadovoljno ističe Popovićeva.

Bračni par Popović kaže da je ipak njihovo najveće bogatstvo sedmoro unučadi, a na salašu sa njima najviše vremena provodi unuka Jelena.

„Imam osam godina idem u drugi razred osnovne škole volim najviše da se igram na polju i da budem sa životinjama“, navodi unuka.

Ipak poslednjih godina situacija se polako menja na bolje, dosta starih salaša se obnavlja.

Branislav Lazić, šef poljočuvarske službe „Zrenjanin“, ističe da su salaši nekada bili male fabrike, da su bili bogatstvo, to je bila i bilo je svega.

„To je bila ljubav, to je bio život. Danas salaši se ponovo vraćaju, vraćaju se mladi, znači vraćamo se u nešto što je bilo najlepše, što će biti ponovo“, ukazuje Lazić.

Tako izgleda život danas na jednom banatskom salašu, prepunom svega baš kao nekada, a nada je da će takvih salaša u narednim vremenima biti još. 

Izvor: RTS

Foto: Wikipedia