Varošica Rudnik na istoimenoj planini u srednjem veku je bila kosmopolitski grad. Danas ima tek 1.300 stanovnika. Prolazili su Rudnikom mnogi narodi i vojske, menjale su se države i vladari, kovao novac, tražilo blago, ali su se na ovoj planini oduvek ukrštala četiri vetra i pravila takozvanu ružu, zahvaljujući kojoj je ova destinacija oduvek bila i ostala raj za zdravlje.
Rudnik se nalazi kod Gornjeg Milanovca, a udaljen je od Beograda 100 kilometara. Jedna je od pejzažno najbogatijih planina u Srbiji sa čak devet vrhova viših od 1.000 metara nadmorske visine. Najpoznatiji je Cvijićev vrh i strmo vulkansko uzvišenje Ostrvica gde su ostaci Jerininog grada. Između Javora i Cvijićevog vrha nalazi se Rezervat prirode „Veliki Šturac“. Pod zaštitom je države od 1956. godine. Prostire se na osam hektara i spada u prirodna dobra prve kategorije.
Vile viđenijih Beograđana
Mnogi ovu planinu smatraju i hidrografskim čvorom Šumadije u kojem se spajaju vodotokovi velikih reka i čije obronke grle rečice Jasenica, Despotovica, Gruža, Brezovica, Zlatarica, Srebrenica…
Zapisano je u nekim starim bečkim dokumentima da se ovde sudara takozvana rudnička ruža vetrova.
-Tačnije, sudaraju se četiri struje – karpatska, mediteranska, alpska i panonska – objašnjava Momčilo Paunović, lokalni istoričar i upravnik Doma kulture.
Pre skoro jednog veka planina Rudnik i istoimena varošica na njenom vrhu bili su čuvena vazdušna banja. Rudnik je za vazdušnu banju proglašen na Svetog Luku 1922. godine. Intenzivno se razvijao sve do Drugog svetskog rata. Između dva svetska rata postalo je to ekskluzivno odmaralište. Niklo je oko 30 vila, da bi posle Drugog svetskog rata one propale i do danas je opstalo tek nekoliko.
-Planinu karakteriše izuzetna godišnja insolacija, odnosno osunčanost, zatim vazdušna strujanja, visok nivo jona u vazduhu i nezagađeno prirodno okruženje – ističe Paunović i dodaje da je te 1922. počela izgradnja vila na obroncima planine. – Gradili su ih viđeniji ljudi iz Beograda. Bili su to oficiri, političari, građevinski preduzimači, apotekari, prvakinja beogradske drame Desa Dugalić i njen muž direktor Kraljevskih pošta Milorad Nedeljković. Vilu je ovde imao i kraljevski ambasador u Ankari, kraljevski konzul u Pragu.
Jedna od najpoznatijih je vila građevinskog preduzimača Jozefa Hermana, Nemca iz Vojvodine. Opstala je do danas. Nakon nacionalizacije, pripadala je Ugostiteljskom preduzeću „Šumadija“, a sada „Srbija šumama“. Kraj vile su bile i brvnare za turiste, ali sada im preti da se sruše.
