Neotkriveni biseri srpskog vinarstva i vinogradarstva s početka prošlog veka nisu tek svakodnevne priče, već podsetnik koliko su tradicija i istorija pravljenja vina i gajenja loze na ovim prostorima bogati, a inovativnost i praćenje savremenih tehnologija bili imperativ. Sve to označavalo ih je kao ozbiljne proizvođače na vinskoj mapi Evrope.
Tako je i u slučaju sela Jovac podno Juhora, naselja između Jagodine i Ćuprije, koje čuva priču o vrednim vinogradarima i njihovom uspesima i vizijama koje su ostvarili, tek zakoračivši u 20. vek. Vinogradari ovog kraja osnovali su zadrugu. Bila je to druga zadruga u tadašnjoj Srbiji, koja je koristila staklene bačve impresivnih kapaciteta.
Vinogorje na obroncima planine Juhor je pre više od jednog veka brojalo 800 hektara. Od crvenih sorti grožđa se pravilo nekada čuveno Jovačko crno. Daleke 1908. godine osnovana je Vinarsko vinogradarska zadruga u Srbiji, nedugo posle Venčačke u selu Banja kod Aranđelovca. Ratovi su privremeno zaustavili izgradnju, pa je zadružna vinarija završena 1922. godine.
U ovom veku na njenim temeljima nastala je vinarija Jovac koja je obnovljena 2017. godine. Podrum je poput vremenske kapsule. Iz nekadašnje zadruge sačuvane su tri staklene bačve, čiji je kapacitet 100.000 litara.
– Reč je betonskim bačvama, čiji su zidovi obloženi staklenim pločama. Staklo je inertan materijal i u to vreme bio je najbolje rešenje. Pravili su ih, jer tada nije bilo dovoljno drvenih posuda za odležavanje. Pogotovu ne u toj količini – kaže Vojkan Jovanović, direktor vinarije Jovac.
Vino nije čuvano u samo betonski ozidanim bačvama, jer su znali da taj materijal upija vino, a prohrom nije ni postojao. Dve staklene bačve od po 25 000 litara su u ovoj vinariji sačuvali u originalnom stanju.
– Moguće je da ćemo ih u budućnosti koristiti za proizvodnju vina. Recimo, Francuzi i Italijani se polako vraćaju na beton i mineralne materijale. Najveću bačvu od 50.000 litara pretvorili smo u vinoteku, u koju posetiocu mogu da uđu u nju -dodaje Jovanović.
Nešto više podataka o staklenim bačvama postoji u selu Banja kod Aranđelovca, gde je uzidana prva staklena bačva. Venčačku vinogradarsku zadrugu osnovalo je 1903. godine 18 šumadijskih vinogradara. Cilj im je bio da povećaju cenu grožđa praveći vino. Iako neuki, bili su dovoljno vispreni da slede savremenu tehnologiju. Gradnja podruma na dva nivoa od 2.000 kvadratnih metara podzemnog i nadzemnog dela završena je 1911.
– Pre nego što je počeo Veliki rat, imali su dovoljno novca da naprave staklenu bačvu, što je tada bila retkost i u Evropi. Ona je bila od armiranog betona, a unutrašnjost je obložena staklenim kockicama. To je, u suštini, bila poslednja reč tehnologije u to vreme. Za taj posao angažovali su parisku inženjersku kuću „Borsari & Cie“ i njeni stručnjaci su uzidali stakleno bure kapaciteta čak 70.000 litara – kaže Božidar Aleksandrović, vinar iz okoline Topole i potomak jednog od osnivača zadruge u selu Banja.
I u vinariji Jovac ponose se visprenošću svojih predaka, koji su nepogrešivo znali šta je za njih dobro i kako da iskoriste potencijale podneblja u kome žive.
– Vinogradari tog doba su tačno znali gde, u kom potesu, na kojoj parceli i lokaciji, koja biljna kultura daje najbolje rezultate. Za vinograde su birali pozicije izuzetne provetrenosti. Na ovom podneblju imamo povoljnu ružu vetrova, a ispod nas je moravska dolina. Najniža tačka nadmorske visine je 255, a najviša 305 metara. Vinogradi su tako sakriveni od mraza i nemamo rosu, a preko celog dana grožđe greje sunce – kaže Vojkan Jovanović.
Tekst i foto: Biljana Nenković
