U ovo doba godine cela naša zgrada mirisala je na sataraš. Od prizemlja do potkrovlja nije bilo stana u kome se nije dinstao luk dok ne zacakli, sitno ili krupnije – ko kako voli seckali paprika i paradajz i pržili dok ima šta da se prži i ostane u tiganju. Na kraju, u zavisnosti od broja članova domaćinstva, nalupa se jaja i pusti još nekih dvadesetak minuta, da ne ostane slučajno belance neprženo, jer smo mi deca to izričito zahtevali. Mada, niko od nas nije ni voleo sataraš. Da smo mogli da biramo ne bismo ga jeli. Ali nismo, jer je takvo bilo vreme. Šta mama sprema, to se jede. U stvari, često smo pokušavale da ga izbegnemo, međutim, naša sigurna luka i uvek dobar izbor – Linka, nekako je počesto kuvala isto što i naša majka. Ako je sataraš sataraš, ako je pasulj pasulj. Čak ni Cica sa zadnjeg sprata, majka naše najbolje drugarice, koja je uvek pržila neke batake nikad sočnije, i uvek se hvalila time, u tim danima ne bi omanula. Nigde valjanog izlaza za nas napaćene duše.
Mada, bilo je tu i lepih letnjih jela. Na primer, pohovane tikvice na masti. Tanko rezane, mislim da su se providele, odstojale na krpi jer ubruse nismo imali, usoljene i uvaljane u brašno, jaja i prezle od domaćeg leba, ni slučajno kupovne, ništa se bacalo nije. Jeste da tada nije bilo klima i aspiratora, svi prozori otvoreni i promaja je mogla, ne daj bože, da nas ubije, u stanu je pomalo smrduckalo, ali su one bile slatke, nikad ih dosta. Nismo iz žvakali, gutali smo ih.
Ništa manje nismo uživali ni u vikend supi. Onoj masnoj, od domaćeg petlića, obavezno celog i jedne velike juneće kosti. Kuvana je lagano, što bi domaćice rekle, na najtišoj vatri, od rane zore do tri sata i vremena za ručak. Prvo bi na ringli majka ispekla glavicu starog crnog luka i sa šargarepom, celerom i dosta krompira, stavila u lonac da se kuva. Onda bi dodala prvo juneću kost da pusti malo masnoće, a zatim pevca, isečenog na komade, malih bataka, krilca ko u vrapca i ne dao bog da zaboravi nogice. Njih je obožavala, a nama bi se stomak prevrnuo samo kad bismo ih videle kako plutaju i jedan po jedan izleću prstići. S druge strane bi u ekspres loncu spremala junetinu, onako lešo, samo posoljenu. Za sat vremena bilo bi gotovo. Taj miris kad otvori poklopac, ostao je i danas miris mog detinjstva, iako za junetinu i ne marim baš. I onda, postavka stola, na koji smo prvo stavljali so, zatim hleb, pa vrelu supu obavezno od domaćih rezanaca jer kupovne nismo koristili. Samo bi se čuo zveket kašika i glasno srkanje. Posle supe sledi rinflajš sa paradajz sosom, onim gustim, u koji smo gnječili krompir i šargarepu, a meso izbegavali jer nas je čekala junetina. Majčin pogled kojim bi nas presekla značio je da ako ne pojedemo sad, ostaće za večeru, što je redovno i bivalo. Znali smo da ne smemo tražiti ništa drugo. A iako su nam nogice izazivale gađenje, uživali smo da gledamo Olgu koja ih je u slast glockala. Sve je coktalo, čini se da bi pored nje i mrtav jeo. Na kraju junetina, mekana i sočna. Nikada više nisam takvu jela, ništa jednostavnije a opet ništa meni teže za napraviti. Valjda su ta neka jela ostala samo da ih majke prave.
Da, bilo je i slatkiša. Ono što je umela da napravi. Nije to bilo nešto puno, koh ili palačinke, ponekad kad je bilo više para krempita ili baklava. Ali i taj koh je bio nešto posebno. Praznik za nepca, mekan, plivao u šerbetu od mleka, a prozračan, onaj griz ti rska pod zubima. Vikendom kad je mama bila slobodna bilo je tako, ostalim danima smo se snalazili, kuvala je kao i sve žene toga doba, večeras za sutra. Nije nam smetalo, leto je, više smo vremena provodili napolju, na hranu nismo ni mislili. Danas? Danas mi nedostaje taj nedeljni ručak, kompletan, bez preskakanja, nedostaje mi bilo kakav ručak, samo da ga je majka napravila.
Tekst: Zorica Dragojević
