Za šljivu se kaže da je jedna od najstarijih voćnih vrsta. O njoj su prvo pisali stari Heleni, još u 6. veku pre nove ere. Nakon osvajanja Sirije, Rimljani su u Italiju preselili plemenite sorte šljive. Bilo je to 44. godine pre nove ere. U Podravini, Posavini, Tamnavi i Bosni šljivike su podizali imperatori Prob i Dioklecijan.
Kada su došli na Balkansko poluostrvo, Sloveni su tu zatekli voćnjake pod šljivom koje su iza sebe ostavili Rimljani. Smatra se da je ovo voće nastalo spontanom hibridizacijom crnog trna i džanarike u šumama na severnom Kavkazu. Kako god bilo, u Srbiji nijedno domaćinstvo ne može bez pekmeza i kompota od šljiva, bez gomboca, bez sušene šljive i – šljivovice.
Dodatna zarada
Simići iz Gornje Crniljeve gaje i suše šljivu kao i svi njihovi suseljani, ali je ne prerađuju samo na tradicionalne stare načine, nego je, od nedavno, dodatno i – čokoladiraju. Ovo selo ćete, ako slučajno ili namerno putujete zapadnom Srbijom, naćinedaleko od Osečine. Poznato je po izvoru mineralne vode i, naravno, po proizvodnji šljiva. Svaka porodica ima sušaru, ukupno ih je 46, među njima i Simići.
Voćnjaci porodice Simić su na oko sedam hektara i u njima dominira sorta „stenlej“. Imaju svega 200 stabala „čačanske lepotice“ koja za berbu dospeva krajem jula.
-Za „stenlej“ smo se opredelili jer najbolje uspeva u našim krajevima i najpogodniji je za sušenje. Šljivu sušimo u industrijskoj sušari čiji je kapacitet 10 tona. Sve ovo je u sastavu poljoprivrednog gazdinstva. Zna se da je naše tržište zasićeno sušenom šljivom, a cene sirove osciliraju od godine do godine, od 10 do 45 dinara za kilogram. Nismo konkurentni na stranim tržištima iako na njima postoji interesovanje za sušenu šljivu iz Srbije. Zbog toga smo odlučili da ostvarimo dodatnu vrednost čokoladiranjem sušene šljive -objašnjava Darko Simić.
