U centru Beograda nalazi se Muzej čokolade koji posetioce vodi kroz istoriju kakaa, od drevnih civilizacija koje su ga koristile kao napitak, pa sve do savremenih čokoladnih tabli i neobičnih ukusa. Među eksponatima su i čokolade stare više od jednog veka, retki omoti i proizvodi domaćih fabrika koji su obeležili različite epohe. Osnivač muzeja Nenad Radulović otkriva kako su nastajale prve čokolade, koji eksponati su najvredniji i zašto je ovaj muzej poseban po tome što posetioci u njemu mogu i sami da naprave svoju čokoladu.

Šetnja kroz istoriju kakaa

Objašnjava da je muzej otvoren pre šest godina i da posetiocima nudi svojevrsno putovanje kroz istoriju čokolade.

– Imamo pet prostorija u stvari dela za čokoladu. To je mala ekskurzija kroz istoriju kakaa, od samog otkrića, preko dolaska u Evropu, zatim istorije čokolade u Srbiji, a na kraju je radionica gde gosti prave svoju čokoladu – priča za “Dobro jutro” Nenad Radulović.

U kolekciji se nalazi mnogo zanimljivih i retkih predmeta, ali neki se posebno izdvajaju.

– Imamo čokolade stare i po 100 godina, kao i kutije prve srpske fabrike čokolade “Šonda”. Među starim čokoladama nalazi se i jedna koja potiče iz fabrike koja je danas poznata kao “Soko Štark”, ali nekada je to zapravo bila fabrika čokolade “Roda“.

Ipak, vrednost eksponata ponekad nije vezana samo za starost.

– Iskreno da vam kažem, tu nema pravila. Recimo “Goran keks” koji je “Bambi” proizvodio devedesetih godina prošlog veka je zapravo jako popularan i najređi. Ne može da se nađe, a mi imamo tu kutiju. Eksponati su prikupljani na različite načine i iz različitih izvora. Kao i u svemu, mora da se uloži određeni trud. Nalazili smo ih svuda, od oglasa i buvljaka do poklona naših gostiju koji smatraju da nešto što imaju pripada baš ovde. Posebno je teško sačuvati omote, jer je to jednostavno papir.

Kada se pronađe stara čokolada, često se postavlja pitanje da li je ona još uvek jestiva. Radulović objašnjava da je čokolada prilično specifična namirnica.

– Čokolada je jedna od retkih namirnica koja se ne kvari. Ono što ljudi ponekad vide u čokoladi zapravo se pogrešno tumači. To nisu crvi. To je kuhinjski moljac koji ide tamo gde ima lešnika. Sa lešnicima te larve uđu u čokoladu i tu se razviju. Ipak, u muzeju postoji i jedna veoma stara, potpuno očuvana čokolada. U pitanju je čokolada “Najlepše želje” iz 1982. godine. Znači ne samo omot, nego cela čokolada.

Na pitanje da li bi je probao, Radulović bez dileme odgovara:

– Ja bih je probao bez problema. Kada otvorite čokoladu pa ima belo po njoj, to ne znači da je pokvarena. Ona se samo otopila pa ponovo stvrdla i šećer je isplivao na površinu – naglašava on.

Muzeji čokolade postoje širom sveta, ali Radulović ističe da je njihov koncept drugačiji.

– Bio sam u dosta muzeja čokolade i tamo je prilično hladan odnos. Vi platite ulaznicu, oni vas puste i vi sami obilazite, gledate i čitate panoe. Naš pristup je drugačiji. Mi smo među retkima koji imaju svoje kustose i oni su najveće bogatstvo našeg muzeja. Hteli smo topao odnos sa gostima, da nam je svaki posetilac važan. Najveće priznanje nam je to što nam ljudi dolaze i po četiri ili pet puta.

Zablude o čokoladi su česte

Kada je reč o zanimljivim činjenicama o čokoladi, Radulović kaže da tajni zapravo i nema mnogo, ali da postoje česte zablude.

– Mnogi kažu da bela čokolada ne bi trebalo da se zove čokolada. Ali ona treba i zove se čokolada zato što se u nju stavlja kakao puter koji se dobija iz kakao zrna. Inače, proces proizvodnje čokolade, nije se mnogo promenio kroz istoriju. Sve je isto od 1848. godine kada je prvi put napravljena tabla čokolade do danas. Pre toga čokolada se konzumirala kao napitak. Ona se pila skoro pet hiljada godina od otkrića kakaa. Drevni narodi Maja i Inka obavezno su dodavali čili papriku u taj napitak. Kada je stigla u Evropu, počeli su da se dodaju med, cimet i razne druge sastojke.

U muzeju se često mogu videti i vrlo neobične kombinacije čokolade sa drugim sastojcima, naročito kada deca prave svoje čokolade u radionici.

– Dečija kreativnost je neprevaziđena. Ja se šalim s njima pa kažem: “Jao, što ti je lep slavski kolač.” Tu bude svačega, oni natrpaju toliko dodataka da se čokolada skoro i ne oseti – priča kroz smeh Nenad.

Lično, ipak ne eksperimentiše previše.

– Crna čokolada sa čilijem je moj maksimum. Znam da je to najbolji spoj ukusa. Razliku između ručno i mašinski pravljenih čokolada nije lako uočiti. Nema velike razlike, osim što se kod ručne proizvodnje plaća taj rad i posvećenost. Može se primetiti mala razlika u sjaju, ali ono što zaista određuje kvalitet jeste količina kakaa u čokoladi. A kupovne čokolade često ne mogu baš da se pohvale velikim procentom kakaa.

Kada je reč o najpopularnijoj čokoladi u muzeju, odgovor je prilično jasan.

– Kod nas Dubai čokolada i dalje drži prvo mesto. Jako je popularna i ljudi je obožavaju. Inače, postoji više načina da se uživa u čokoladi. Kvalitetna crna čokolada uz crveno vino, to vam je čist hedonizam. Naravno, ako umočite i jagodu u crnu čokoladu i pustite da se čokolada osuši, to prvo izgleda prelepo, a ukus je fantastičan.

Čokolada roze boje

– Rubi čokolada. To je najnovija vrsta čokolade, otkrivena pre oko sedam godina. Imamo crnu, belu i mlečnu, a sada i rubi. Ona se pravi od posebnog kakao zrna i ima specifičan izgled i ukus. Roze je boje i blago kiselkastog ukusa. Oko 90 odsto gostiju se oduševi kada je proba. Ona je prilično skupa i muzej je jedno od retkih mesta gde može da se proba.

Muzej čokolade u Beogradu jedinstven je u Srbiji, dok u regionu slični muzeji postoje još u Zagrebu i Ljubljani.

Posebna atrakcija je radionica u kojoj posetioci mogu sami da naprave čokoladu.

– Svako ko želi dobije kuvarsku kapu, kecelju, dezinfikujemo ruke, stave se rukavice i pravimo svoje čokolade.

Na kraju, čokolada ostaje kao uspomena.

– Mi je lepo upakujemo i svaki gost je nosi sa sobom.

Muzej radi svakog dana osim ponedeljka, od 10 do 20 časova. Cena ulaznice za odrasle bez radionice iznosi 800 dinara, dok je sa pravljenjem čokolade 1.200 dinara. Idealna varijanta je porodična ulaznica za pet osoba koja košta 3.300 dinara, što znači da ulaznica po osobi praktično izađe oko 650 dinara – zaključuje Radulović.

Tekst i foto Dijana Maksimović