O samom konceptu “Srpske slave” govorio je profesor istorije Hadži Marko Dimitrijević.
– “Srpska slava” je koncept koji je imao za cilj da prikaže slavu kao takvu u ostatku sveta. Srbi su jedini narod na planeti koji slave slavu i imaju svog porodičnog sveca. Slava se nalazi pod UNESKO-ovom zaštitom kao nematerijalno kulturno dobro. Govoreći o samoj suštini slave, Dimitrijević je istakao da je ona mnogo više od običaja.
– Srpska slava podrazumeva, pre svega porodičnog sveca, koji se tradicionalno prenosi sa generacije na generaciju. Ona okuplja najpre porodicu, zatim širu familiju, prijatelje, a u novije vreme i poslovne partnere. Ljudi se okupljaju za jednom trpezom, seče se slavski kolač, pali slavska sveća, jede se hrana pripremljena za slavu, pije se vino, a na dolasku se uzima žito. Slava je kulturološki i sociološki izuzetno važan segment našeg društva, mesto susreta, razgovora, razmene mišljenja o politici, modi, ljubavi i životu.
Ipak, Dimitrijević smatra da se način obeležavanja slave u poslednjim decenijama promenio.
– Možda u poslednjih tridesetak godina, uzimajući u obzir sve što je zadesilo naše društvo, slava se delimično zloupotrebila. Dešava se da se dovodi živa muzika ili da se slava slavi van kuće, u kafanama, što nije njena suština. Cilj slave je kućni svetac i okupljanje u domu. Kolika god da je dnevna soba, mala ili velika, okupljanje treba da bude u kući. Nije ideja da se od slave prave festivali koji traju nekoliko dana, niti koncerti, a naročito ne da se slavlje izmesti iz doma – i po njemu ono što se nikada ne sme izgubiti jeste sama srž slave.
– Srž slave su porodica i poštovanje porodičnog sveca. To su okupljanje, sabornost i ljubav. Ne treba dozvoliti da pomodarstvo i novi, nesuštinski elementi uđu u tradicionalno slavljenje slave. Ideja je da se skupimo, da razgovaramo i da se podsetimo zajedničkih uspomena i anegdota. U današnjem brzom vremenu retko imamo priliku da se viđamo, a slava je trenutak kada se porodica ponovo zbliži, učvrste odnosi i tradicija prenese na sledeće generacije.
Dimitrijević ističe i jedinstvenost ovog običaja.
– Uz Crnogorce, mi smo jedini narod koji slavi slavu. Zaista smo jedinstveni.
Kada je reč o rasprostranjenosti pojedinih slava, navodi da je Sveti Nikola najčešća.
– Najbrojnija slava je Sveti Nikola, zatim Aranđelovdan, a potom Sveta Petka. Postoje letnja i zimska Sveta Petka, pa je zbog toga ova slava prilično rasprostranjena. Inače, to je i moja krsna slava. Ukupno ima sigurno više od četrdeset slava, jer postoji mnogo svetaca koji nisu široko poznati, ali se i dalje slave u pojedinim porodicama.
Govoreći o tome šta se nikada ne bi smelo raditi na slavi, naglašava važnost kontinuiteta.
– Slavu treba slaviti onako kako smo je preuzeli od oca, bake ili deke. Sitnice poput toga da li je žito posluženo ili ne neće biti greh prema Bogu. Naravno, važno je poštovati da li je slava posna ili mrsna. Svaka porodica ima svoje lokalne običaje. Srbi sa Kosova, iz centralne Srbije ili drugih krajeva slave istog sveca, ali na malo drugačiji način. To je i lepota naše tradicije. Ono što smo nasledili od predaka, to treba da sačuvamo bez besmislenih promena. Ako bi svaka generacija dodavala nešto novo bez jasnog smisla, pitanje je kako bi slava izgledala za sto godina i da li bi uopšte opstala – zaključio je Dimitrijević.
Tekst i foto: Dijana Maksimović
Naslovna fotografija: AdobeStock
