Ako se Bogu moliš, a zlo činiš…

„Ako danju tkaš, a noću osipaš, nikada nećeš satkati.

Ako danju zidaš, a noću rušiš, nikada nećeš sazidati.

Ako se, dakle, moliš Bogu, a činiš ono što je zlo pred Bogom, nikada nećeš moći svoju dušu ni satkati ni sazidati.“

Vladika Nikolaj Velimirović

Neka od najlepših sećanja na Božić nastala su u magli. Onoj moravskoj, teškoj i gustoj kao testo, koja se danima ne razilazi. U njoj su, začudo, sve boje bile jače. Deda me je napustio pre mog polaska u školu. Pamtim njegov lik i obrise, pomalo „nakrivljenog“ starca sa šajkačom i kožuhom ogrnutim, koji se držao na jednom ramenu, dok ga je na drugo malo – malo pa navlačio da mu ne spadne s leđa. Šepao je. To mu je bila uspomena od granate negde kod Valjeva, posle koje se iz rata vratio kući.

Ne pamtim ni jedno Badnje veče ili Božić kad je on okretao česnicu, stavljao tamjan u kadionicu i palio sveću. Ne pamtim kad je čestitao praznik, ni kad je kao domaćin izvlačio iz testa zrna kukuruza ili pasulja, brinući se kako da prehrani troje unučadi. Ali jednog predvečerja, pre nego što je otišao, dok je teška magla padala po kotlini, šapnuo mi je uoči Božića iz svog bolesničkog kreveta:

„Šta god da tkaš, vezuj konce za nebo“!

Poslednji Božiji dan s dedom

Šestogodišnje dete ne može u reč da zapamti tako moćnu poruku, ali kasnije ću je prepoznati u delima kanonizovanog vladike Nikolaja Velimirovića. Bio je skoro, pa njegov savremenik.

Gde je moj deda i od koga čuo tu rečenicu? Vladikinih knjiga nije bilo u kući. Možda su se sretali u Ovčarsko – kablarskoj klisuri kad je vladika neku godinu pre nemačke okupacije obnavljao venac manastira, a moj deda za nadnicu izvlačio šljunak iz Morave. Možda su u Žiči, čijoj smo eparhiji pripadali, njih dvojica u porti manastira o duši razgovarali. Imao je moj deda mnogo toga da ispriča o svom tegobnom i teskobnom životu siročeta u kući sa mnogo stričeva i strina. Nečiji i ničiji, skrajnut, napušten i mučen. Mora da mu se požalio na sve nepravde koju je mlada duša bez roditeljske zaštite trpela, a ovaj ga odvraćao od ljutih pomisli.

Bio je to poslednji Božić proveden s dedom. Nakon toga, on se uvek pominjao dok se čekalo rođenje Hristovo, dok se palio tamjan i sveća pobodena u čašu punu pšenice. Otuda scene iz magle, poređane u dečijoj glavi, koje su kasnije oživele u pravu priču i pretvorile se u živo sećanje, koje je uvek počinjalo baš tom mišlju o tkanju i koncima.

Zamišljam ga kako stoji na čelu stola u našoj staroj kujni i žustrim pokretom desnom rukom navlači kožuh na levo rame. Zahvata žar iz šporeta i kukačom namakne žišku – dve u kadionicu. Sa spojena tri prsta prvo polako dodiruje vidno izbrazdano čelo, potom ih prislanja ispod grudi, na desnu, pa levu stranu, na kojoj je kucalo njegovo srce. Blago pognute glave pali sveću, kadi česnicu i ukućane. Podseća sebe na oprost drugima, dok nam u amanet ostavlja mudrost i deli po parče vruće, tek ispečene pogače.

Zamišljam ga kako izlazi posle božićnog doručka. Skrhan životom gazi po avliji posutoj šljunkom i odlazi kod štale. Staje ispod trema i posmatra ledenice, dok pali zelenu „Dravu bez filtera“ i kroz dim od cigarete prebira po svom maglovitom životu. Verujem da je u te dane slavlja Hristovog rođenja odlučio da uzvraća dobrim, da radi i gradi i ne obazire se na teške misli.

Dok su se drugi spremali jutrom na njive, on se već vraćao sa oranja

Ispričao mi je pre neku godinu, jedan od njegove braće od stričeva koji ga pamti, da je deda bio veliki radnik:

Kakav je to veliki radnik bio! Nije bilo takvog u okolini. Dok su se drugi jutrom spremali na njivu, on se vraćao sa oranja za nadnicu. I odmah je odlazio na svoje njive. Šta je taj izvukao peska i šljunka iz Morave! Pa konjima za Kragujevac i čak do Nove Varoši terao papriku na pijac i ostajao danima dok ne proda.

Volela bih da znam o čemu je razmišljao u badnjim noćima, šta ga je mučilo na božićna jutra okovana mrazom i snegom. Kakvo mu je detinjstvo bilo bez majke i oca, i kakve Božiće je on izmaštao u svojoj malenoj dečačkoj glavi, spavajući negde u slami sa konjima. Kako je zamišljao svoj život i koliko daleko je dosezao. Kako je upoznao moju babu i kako je jurio konjima za Čačak da je odveze na porođaj. Ali, nisu stigli na vreme, pa se moj otac rodio na mostu i na ruke ga prihvatila neka žena iz prizemljuše pored ćuprije. Kako je posložio i gde je kupio prve cigle svoje kuće i stavio je pod krov da niko njegov ne bude beskućnik i gladan?

Kako je prihvatio svoju majku na samrti, kad niko drugi nije hteo, i sahranio je, iako je, ruku na srce, nevoljno morala da ga napusti? Zašto je svom poročnom bratancu poklonio zemlju za kućevni plac, iako je ovaj dva očeva već prokockao. Znao je da će on sagraditi kuću, koja i dan – danas stoji tamo, a njegovu ćerku voleo kao svoju.

Zašto je teško podnosio saznanje da je bolestan i da mora da ode na nebo? Koji Božić je on zapamtio i koji mu je bio najlepši? Meni onaj kada je pre pola veka, na samrti, meni malenoj došapnuo tajnu rođenja i opstanka i tako se iz stvarnog života preselio i ponovo rodio u mom božićnom sećanju.

Ta misao, koju mi je šapnuo u sumrak svog života, prethodi vladikinim stihovima posvećenim rođenju Isusa Hrista:

Što god da tkaš,

vezuj konce za nebo.

Noć prekrasna i noć tija,

nad pećinom zvezda sija,

u pećini mati spi,

nad Isusom anđel bdi.

Anđeli pevaju,

pastiri sviraju,

anđeli pevaju

mudraci javljaju:

Što narodi čekaše,

što proroci rekoše,

evo sad se u svet javi,

u svet javi i objavi –

Rodi nam se Hristos Spas

za spasenje sviju nas.

Aleluja, Gospode pomiluj.

Radost, Duša, Ljubav, Poštenje,

Isus, Vera, Nada, Spasenje,

Mir, Pokajanje, Gospod, Smirenje,

Ljubav, Blagoslov, Spokoj…

Piše: Biljana Nenković