U ove rane jesenje dane šarenilo pijace opominje da je vreme da vredne domaćice stavljaju zimnicu. Iako je danas, bar tako kažu, došlo vreme da se i zimnica kupuje onlajn, ima nas još uvek zaluđenih ili voljnih da se oprobamo u receptima svojih mama i baka. A ne treba ni tako daleko zagledati unazad da se setim koliko je sati potrebno da se svaki komad povrća pripremi da u nju zaroni.
Pravljenje turšije u našoj kući je bila jedna od najvažnijih porodičnih stvari. Mama i tetka, one dve iz prošlih priča, od jedne im majke, su ovaj posao shvatale jako ozbiljno. U njemu osim njih dve morale smo učestvovati i nas tri. Divno! Krenu subotom na pijacu pa redom od najmanjih kornišona, srednjih, zelenih paprika, zelenog paradajza, luka tačno određenih dimenzija pa do šargarepa sve u red poređanih.
Donesu kući pune cegere i zabava može da počne. Prvo sortiranje, a onda podela poslova. Ja sam obično dobijala četkicu i trljaj po onim krastavcima, kao da im je to poslednje. Moja rođena sestra je bila u dobrim odnosima sa lukom, tako da joj je taj posao nekako pripadao. Treći nam predstavnik sestrinski, dobije alatku za ljuštenje i redom šargarepu po šargarepu. Činilo nam se da su celu pijacu pokupovale. Da li je posle njih još neko tog dana mogao da napravi turšiju, nisam sigurna. Tu onda još ide karfiola, kupusa, paprika, pomenutog zelenog paradajza, obavezno jer moj tata voli, i taman kad pomisliš da je to dovoljno povrća, e nije.
Seti se moja roditeljka, pa imamo naše grožđe! Čula je od koleginice, svoje višedecenijske prijateljice, da nešto lepše i originalnije nije probala. Pa kako da ga promašimo, kad ga imamo, naše i belo i crno. – ´Ajte deco, vi ćete to začas, male ruke, očas će skinuti svako puce – valjda da neko ne pojede i peteljku. I posle toliko ribanja, guljenja i čišćenja, svaka još dobije veliku iglu u ruke da izbocka mučeno povrće, kako bi se bolje ukiselilo – bar tako su tvrdile iskusne turšijašice.
A kad dođe vreme da se povrće poređa u bure, e to je već posao za stručnjakinje, a njih dve to najbolje znaju. Tu je i tajni recept za presolac koje samo one umeju da naprave, valjda je zato to i njihov posao. I onda čekaš bar dve nedelje da probaš, voleo ili ne, i hvališ kako su dve roditeljke kao i svake godine napravile najbolju turšiju.
Danas ipak mi to malo drugačije. Priprema, ribanje, gunđanje, biranje povrća do iznemoglosti na pijaci je prilično isto. Samo su generacije malo nadograđene. Jedino što smo otkrile da imamo svoju tajnu presolca i svoje omiljene tegle, jer su nam tako rekle naše najbolje prijateljice. I znate koji mi utisak ostaje nakon svake nove turšije? Uspomene ne blede, a tu je i podmladak da ih ponovo oživi, ali svaka turšija jeste remek delo domaćice, i svaka je bolja od prethodne. Pa tako i naša. I to samo zato jer je napravljena s puno ljubavi prema onima koji će je koštati.
I nemojte misliti da se nismo setili i mini lubenica, al´ to ćemo ostaviti za sledeću turšiju. A na kraju svakako treba odati priznanje i onim divnim domaćicama koje imaju vremena i volje da tu istu turšiju onlajn dostave mnogim porodicama koje znaju da cene, a nemaju vremena da ih spreme.
