Iako je prošlo mnogo vremena od kada je poslednji put sela za razboj da nešto izatka, penzionerka Verica Milenković iz sela Zlatokop, kod Vranja, nije zaboravila kako se to radi. Ona i sada do detalja zna da ispriča kako se pravi osnova za tkanje. Ističe da joj taj posao nikada nije padao teško, naprotiv predstavljao joj je ogromno zadovoljstvo.
Ona je u mladosti toliko bila vešta za razbojem da nije bilo mustre koju nije mogla da izatka. Pored ćilima, cedila za čuvanje hleba, vunenih struka, krpara, futa, tkala je i materijale od kojih je sebi šila komplete. Jedan takav i danas čuva u svom ormanu.
– U vreme kada sam bila devojka bili su veoma moderni. Takve komplete mogle su da priušte sebi samo one devojke koje su umele da tkaju ili su imale nekog ko bi mogo da im izatka ovakva materijal – priča Verica, koja je materijal za komplete tkala od tanke vunice raznih boja, što je u ono vreme kupovala u vranjskim prodavnicama. Motala bi je na točilu, na cevčice napravljene od kukuruzovine, a potom stavljala u soveljku koju je provlačila kroz osnovu za tkanje na razboju i tkala tkaninu.To nije bilo nimalo lako jer je svaku šaru morala da dovede do perfekcije.
– U početku sam za svaku šaru morala da brojim redove, a kada bih ih naučila znala sam to da radim i bez brojanja. Dešavalo mi se da se zaboravim, pa da neku od njih izatkam drugačije od ostalih. Tada bih je rasparala i ponovo tkala kako treba – kazuje Verica.
Ovako izatkani materijal nosila je kod šnajdera da joj sašije komplet, koji se uglavnom sastojao od suknje i jelečeta. Suknja je obavezno morala da ima mali šlic, a jeleče traku kako bi joj došao do izražaja vitak struk. Sašiveni komplet Verica je ukrašavala crnim gajtanom koji je kupovala na “klube”.
– Uvek sam vodila računa da krajeve kompleta ukrasim šarom koja će da ga učini još lepšim. Iako sam sve to radila ručno iglom i koncem nisam žalila ni vremena, ni truda, samo da to postignem – naglašava Verica, koja je komplet nosila na nekim, za nju, važnim prilikama uz belu košulju ili usku majicu dugih rukava.
Tekst i foto: Gordana Nastić
