Miroslava Ridiga u selu Vrbeta kod Knića, otvorila je jedinstveno etno domaćinstvo u kojem pravi isključivo vegansku hranu. Obroke, kako kaže, priprema tako da su balkanski ukusi i način pripreme prilagođeni veganskoj ishrani. Posebnim podvigom se smatra što se odlučila na ovaj poduhvat u kraju gde se meso jede skoro svakog dana i osnovna je namirnica na jelovniku.

Posle 40 godina života u Nemačkoj Miroslava je kupila imanje u gružanskom selu Vrbeta. Kako je već sedamnaest godina i sama veganka, odlučila je da spoji tradicionalno etno domaćinstvo sa takvim načinom ishrane. Tako se na sve popularnijem nebu seoskog turizma predstavila jedinstvenom ponudom.

Ukus dolazi od začina, a ne od mesa

-To je u suštini posna ishrana, samo bez ribe. Sve što mogu kupujem ovde u selu Vrbeta. Imam dva poljoprivredna gazdinstva od kojih kupujem namirnice. Sledeća stanica  za nabavku je varošica Gruža, a kada nečega nema kod njih, idem u Kragujevac. Sve je moguće danas napraviti, a i kupiti. Samo treba voditi računa da se kupuju namirnice sa što manje hemije. Kažemo da nema ništa u prodavnicama za vegansku ishranu, a zapravo ima. Imala sam turiste iz Vojvodine i Beograda koji nisu mogli da veruju da će celokupni ručak biti veganski. Kada su prvo gulaš probali, mislili su da u njemu sigurno ima mesa. Nisu mogli da veruju, ali su svi bili zadovoljni hranom. Vi imate i dimljena rebra od soje, sa kojima možete napraviti odličan prebranac – kaže Miroslava Ridige koja je svom domaćinstvu dala ime Vegimir.

Miroslava je odlučila da  tradicionalnu balkansku kuhinju prilagođava veganskoj ishrani, uz dodatak začina koji i nisu sa ovog podneblja. Kaže da u biljnom svetu za sve što mislimo da ne može postoji zamena. Zato njena trpeza već na prvi pogled podseća na tradicionalnu, jer je na njoj sve od majoneza do ražnjića i slatkiša. 

-Majonez je žut, jer koristim kurkumu. A inače ukus majoneza dobijamo kroz kalamanak. To je indijska so ili crna so, kako već zovu. On daje ukus jaja. U majonez stavljam jednu šolju sojinog mleka, dve šolje ulja, malo soli i senfa. Dovoljno je sve umutiti štapnim mikserom nekoliko minuta i dobijate majonez. Soja ima konzistenciju pravog mesa. Pod prstima se oseti ista konzistencija kao kod mesa. Nema razlike. Recimo, jedna kašika soje i dve kašike vode menjaju jedno jaje. Kada je ukus u pitanju, sve zavisi koje začine koristimo. Vi nećete ni meso da jedete bez začina. Uvek se dodaje so, biber ili beli luk. Ukus dolazi od začina, a ne od mesa – kaže naša sagovornica.

Mene zglobovi više ne bole

Ova novopridošla Gružanka pravi i veganski jogurt, jednostavne posne torte, ali umesto kravljeg, upotrebljava biljna mleka, poput sojinog ili bademovog.

– Veganski jogurt je, recimo, skuplji u radnjama od klasičnog kravljeg mleka. To je često izgovor da je ovakav način ishrane finansijski nepristupačan. Ali kada sami spremate hranu, kupite samo sastojke, i onda je sve to mnogo jeftinije – kaže za „Dobro jutro“.

Ona i objašnjava zbog čega je donela odluku da se posveti drugačijem načinu ishrane:

– Nasleđujemo ono što jedemo, kako se hranimo i kako živimo. Ali, ja sam odlučila da u mom životu to bude drugačije i osetila sam brojne prednosti, pre svega zdravstvene. Recimo, mene zglobovi više ne bole. Ja sam danas sa 62 godine vitalnija nego neke žene  od četrdeset godina, koje imaju probleme sa zglobovima.

Kaže da je prešla na vegansku ishranu intuitivno i s razlogom.

– Jednog jutra sam se probudila sa bolovima u telu. Plakala sam. I onda sam počela da razmišljam gde i zašto grešim. U tom promišljanju desilo mi se da sam slučajno videla jedno tele odvojeno od krave. Moje mišljenje je da je sebično odvojiti živo biće od majke samo da bismo mi uzeli mleko. To je bio samo početak mog razmišljanja. Postepeno sam prelazila na nov način ishrane i iz frižidera sve što nije bilo veganski, jednostavno bacila – kaže Miroslava.

Prvi veganski festival u Šumadiji

Njen princip je da u njenom etno domaćinstvu ne može da uđe životinja, koja nije živa.

– To znači da je ovde kod mene samo veganska ishrana, a životinje uživaju sa mnom do kraja života. Kod prelaska na ovaj način ishrane razmišljala sam šta ću onda da jedem i da postanem i ostanem zdrava. Posle samo nedelju dana vege hrane primetila sam da me više ne boli glava. Reuma koju sam imala i za koju su lekari rekli da je normalna kod mene, jer je nasleđena, više me ne muči. Zglobovi me ne bole. Tako sam shvatila da je ovaj način ishrane dobar i za mene i za životinje. S druge strane, gajenjem ogromnog broja životinja zbog proizvodnje mesa se zagađuje atmosfera. Svi pričaju o zagađenju od automobila ili aviona, ali ovo je takođe veliki problem, jer svakog dana je u svetu potrebna ogromna količina mesa – zaključuje Miroslava. 

Ona je u septembru  prošle godine održala i prvi veganski festival u Šumadiji. Na svom imanju ponudila je posetiocima poznata jela napravljena na veganski način. I posetioci su bili iznenađeni, ne samo izgledom, već i ukusima.

Tekst i foto: Biljana Nenković