U voćnjacima bi valjalo plitko obraditi samo zemljište u zoni reda, dok se prostor između redova može zasejati travnim smešama koje svojim rastom povećavaju sadržaj humusa, a otkosima trave, koji se ostavljaju u međuredu, se istovremeno malčira taj prostor.

Primena mineralnih đubriva, a naročito prekomerna upotreba azotnih, dovodi do nagle degradacije humusa. Imajući u vidu da su mikroorganizmi veliki potrošači azota i ugljenika, u uslovima kada se dodaju velike količine azotnih đubriva oni se naglo umnožavaju, a kako im je pored azota neophodan i ugljenik, prisiljeni su da ga troše iz rezervi humusa. Otuda bi dobar savet bio da se pri dodavanju azotnih đuriva obavezno obezbedi i izvor ugljenika. Humati poreklom iz leonardita, vrste uglja s visokim sadržajem huminskih kiselina mogu biti veoma dobro i brzo rešenje.

U voćarskoj proizvodnji pri izboru azotnih đubriva, prednost treba dati onim na bazi amonijum-sulfata koja, pored 20 posto azota, sadrže i 24 procenta sumpora. Uopšte govoreći, sulfatni oblici minerala (kalijum sulfat, magnezijum sulfat, sulfati gvožđa) su lakorastvorljivi, pristupačni oblici minerala i sadrže znatne količine sumpora koji je važna karika u formiranju stabilnog humusa. Za sulfate je karakteristično da imaju nizak indeks salaniteta, za razliku od hlorida koji u visokim dozama deluju i kao biocidi (biološki pesticidi). Najčešći oblik kalijuma u jeftinijim đubrivima je upravo KCl, pa se dugotrajnom upotrebom velikih količina ovog tipa đubriva javlja problem sa smanjenom biološkom aktivnošću zemljišta i gubitkom humusa.

Piše: Dipl. inž. Momir Nedić, PSS služba u Kruševcu